Lov na utajivače poreza u Nemačkoj

Mnogima koji nisu revnosno prijavili sve svoje prihode poreskim organima, pri samoj pomisli na poreske organe gonjenja – hladan znoj oblije čelo. To dobro zna i Georg Šmit, pripadnik poreske policije u Diseldorfu. On čak pokazuje izvesnu dozu razumevanja za emocije onih koje goni:

Draž krađe jača od straha

„Poseta poreskih organa gonjenja nije nešto što se dešava svaki dan. Kontakt sa normalnom poreskom upravom je za privatnike i firme nešto normalno, ali pojavljivanje poreske policije je neuobičajeno“

No, nema tu mnogo mesta saosećanju. Za najveći broj onih koji su utajili porez, draž koju sa sobom nosi poreska krađa veća je od straha da će biti uhvaćeni. A pošto se oni kriju, oko 1200 aktivnih pripadnika poreske policije u Nemačkoj mora da se oslanja uglavnom na anonimne prijave – ili na sopstveni „njuh“.

Brda papira i kompjuteri

Posao im ne izgleda preterano spektakularno: najviše vremena provode nadvijeni nad dokumente ili zagledani u ekrane računara. Svaki od njih reši u proseku 8 do 10 slučajeva godišnje – uz enormnu efektivnost, jer za platu od 80.000, takav službenik državi donese milion i po evra.

Tek kada je jedan pripadnik poreske policije zaista siguran da je na pravom tragu, on prelazi na delo, odnosno, najčešće, u pretres stanova ili kancelarija. Nalog za pretres mu je obezbeđen, jer poreska policija je – prava policija. Doduše, njeni službenici su nenaoružani, ali iskustvo je pokazalo da im oružje nije ni potrebno.

„Svako ko je utajio porez može da očekuje našu posetu i pretres, međutim, tu važi princip srazmere. Znači, zbog hiljadu evra se ne izdaje nalog za pretres i ne hapse se ljudi“.

Ali, ni poreskoj policiji nije lako. Neki put i njima bude žao kada vide koliko ljudi mogu da se potresu zbog prestupa koji su počinili. U takvim slučajevima nema drugo leka od zaborava, eventualno uz čašu-dve dobrog piva...

Autor: Frank Gazon / Saša Bojić

Odgovorni urednik Dijana Roščić