Medveđa usluga pčelama

Pčele su ponovo u modi. Uklapaju se u zelenu ekološku samosvest modernog čoveka. Upućene su na cvetove od čijeg se polena i nektara hrane. Cvetovi su ovih dana deficitarna roba, pasivnim krajevima dominiraju livade i ledine sa sve manje cveća. Tako se rodila ideja o urbanom pčelarstvu. Košnica na sopstvenoj terasi? Zašto da ne. Pčelama, međutim, nije dovoljno samo da ih neko, bez stručnog znanja, preseli na sopstvenu terasu. Da li je pomodarsko pčelarstvo pod parolom zaštite prirode i ovih insekata zapravo medveđa usluga pčelama?

Ljubav nije dovoljna

Jirgen Hiler je zagriženi pčelar i to iz hobija. Ovaj inženjer već četiri decenije drži pčele u svojoj bašti, a sada, kada se penzionisao, ima još više vremena za njih. Savetuju ga, kaže, iskusni pčelari, ali je velikim delom samouk. Mnogo je čitao o svojim ljubimcima, ali nije prošao nijedan kurs koji stručnjaci preporučuju. „Takav kurs bi svakako imao smisla“, kaže Hiler. Protekle zime mu je stradala čitava jedna kolonija. „Verovatno parazit varoa“, kaže ovaj hobi-pčelar. Ovakvi paraziti ozbiljan su izazov i za najveće svetske stručnjake. Da li je jedan pčelar-amater sposoban da se bori sa tim?

„Pčelar ima zadatak da štiti i održava svoje kolonije. Sve mora da se radi po tačno utvrđenom rasporedu, uvek u pravo vreme“, kaže Andre Ham, istraživač pčela na Univerzitetu u Bonu. Ham je srećan što se sve više ljudi interesuje za pčele. Tokom letnjeg semestra nudi kurseve na kojima polaznicima prenosi teorijsko znanje, ali i demonstrira praktičan rad sa pčelama. Kursevi su popunjeni mesecima unapred.

Pčele umiru

Otkud naprasno interesovanje za pčele među svetom koji se obično zanima za zlatne retrivere i zlatne ribice? Peter Rozenkranc, šef Instituta za pčele pri Univerzitetu u Hoenhajmu, misli da ima objašnjenje: „Izumiranje pčela je poslednjih godina pojačano tematizovano u medijima i tako su ovi insekti postali popularni“, kaže on. Problem je kompleksan, ali ukratko se može opisati ovako: Kako niču zgrade ili se površine poljoprivredno obrađuju, tako ostaje sve manje prostora za cvetne livade i pčele. Upotreba pesticida dodatno pogoršava stvari.

Klaus Mareš, profesionalni pčelar iz Bona, u razgovorima rado dodaje još jedan razlog za stradanje pčela. „Mnoge kolonije izumiru zbog gluposti pčelara. Svaka budala danas može da kupi košnice i kaže – ura, ja sam pčelar! Ali pčelama ne činimo uslugu tako što ih jednostavno imamo.“ Mareš kaže da je pčelar istovremeno i veterinar svojim insektima te da amateri često nisu sposobni za to. Tvrdi da nijedna kolonija ne mora da strada od varoe, ukoliko pčele dobiju ispravan profilaktički tretman na vreme.

Ovaj profesionalni pčelar poseduje 180 kolonija na 12 lokacija u Bonu ili izvan grada. Cilj mu je da ove godine izroji još 120 kolonija. Glavni deo pčelinjaka smešten je na bivšem strelištu nemačke vojske, gde pčele imaju sedam hektara za sebe. Med koji proizvodi Mareš ima sertifikate koji potvrđuju biološko poreklo, osim toga prodaje sveće od pčelinjeg voska, medovinu i medene bombone.

Nije baš zlatni retriver, ali..

Opremanje prostorije u kojoj se proizvodi med koštalo je Klausa Mareša čak 30.000 evra. Sa dozom cinizma kaže da su nekada nicale takve profesionalne prostorije za štenare u kojima su uzgajani zlatni retriveri ili dalmatinci pre njih. Zvuči tužno, ali te vrste pasa jednostavno su bile u trendu, nekima tek kao ukras za šetnju. Kasnije su njima ispunjeni azili za napuštene životinje. Možda takva sudbina čeka i gradske pčele, samo što za njih nema azila.

Doduše, pčele su mnogo značajnije za prirodne cikluse od pasa. Stoga je cilj stručnih krugova da se interes Nemaca za pčele ne izgubi brzinom kojom je i nastao. Pčele su ekološki indikator – kada životna sredina strada, a biljna raznovrsnost opada, i pčelama ide loše. Pčele imaju i ekonomski značaj: „Četiri petine biljaka u Nemačkoj zavise od oprašivanja koje vrše pčele“, kaže Andre Ham. „I životinje, čije meso jedemo, hrane se ovim biljkama. Zbog toga pčele igraju odlučujuću ulogu u našoj ishrani.“

Osim domaćih, u Nemačkoj ima i oko 600 vrsta divljih pčela, od kojih su svakako najpoznatiji bumbari. „Divlje vrste imaju dvostruki hendikep – njima takođe trebaju biljni resursi, polen i nektar, ali takođe i mesta podobna za košnice“, kaže Ham. Divlje pčele znaju da budu izbirljive u ishrani. Stoga Ham i njegovi saradnici traže načine da se održi biodiverzitet biljnog sveta, tako da sve pčele – i domaće i divlje – širom Nemačke imaju dovoljno hrane.

Na kraju, može da se da i konačan odgovor pomodnim pčelarima: jedna košnica na balkonu građanina koji nema pojma o pčelarstvu – to ne treba ni pčelama, ni prirodi, a ni komšiluku.