Mističari o rođenju boga

Majstor Ekhart je preminuo samo dve godine posle započinjanja procesa protiv njega pred inkvizicijom, tako da i nije doživeo osudu nekih njegovih teza. Da li je ovaj mističar bio daleko iznad svoga vremena. Elmar Schalmann, profesor filozofije i teologije na benediktinskoj školi Sant Anselmo u Rimu, kaže:

”Očigledno se potreba za mistikom javlja u prelaznom vremenu, na opasnom pragu istorije crkve. U takvoj prelaznoj dobi se javlja i Majstor Ekart. Skolastičko učenje, znači sistem baziran na tradiciji, na ogromnom znanju i na primatu jednoga koji je čvrsto utvrđen, a bio je i neprikosnoven. Gotovo da se u nastupu mističara najavljuje novo doba. Majstor Ekart pripada redu prosjaka. A ovi duhovnjaci su u svom životu, kao i u svojoj teologiji radili na promeni u crkvenom životu. Životom u siromaštvu su mističari mogli da sprovode najodvažnije oglede u razmišljanju. Jednostavno su bili slobodni. I ta sloboda se odražavala u mišljenju kod franjevaca i dominikanaca. Dakle, nije se više tu radilo o promatu tradicije, nego o radosti saznjanju”, kaže Elmar Salman.

To prelazno doba je bilo vreme nesigurnosti. Utoliko ne čudi stav Majstora Ekarta da čovek nosi boga u srcu. Razume se da je crkva na takvo učenje reagovala sa nepoverenjem. Mističko iskustvo boga je opalilo oštar šamar dogmatici. Elmar Šalman:

”Majstor Ekart i mistika su danas u modi. To je razumljivo, jer svi mi – ako nam je još do hrišćanstva – tražimo ostvarenje, iskušavanje, punoću vere. Vera se ne može razumeti po sebi, nego tgraži potvrdu u životu, na iskustvenom putu pojedinca. Karl Raner smatra čak da je vera budućnosti baš u misticizmu, ili je neće biti”, kaže Elmar Salman.

"Treba da dorasteš ne mome

nego svome razumu,

i tako spoznaš boga.

Ako bog u Tebi treba da zablista,

Onda to nije prirodna svetlost,

Pre treba to da postane Ništa.

Samo tada bog može da svojom svetlošću

Uđe u tebe i u tebi zasja.

I donosi on sve sa sobom

Sve što je u tebi ugašeno

I još hiljadu puta više...«

Tos u reči Majstora Ekarda u trenutku »rođenja boga« u čoveku. Iako se tada za svakog mističara radi o iskustvu koje se i ne može rečima izreći, Elmar Šalman uporno pokušava da objasni svojim studentima u Rimu svu posebnost mističke spoznaje:

»Spoznaja je opažanje stvarnosti, tako što se javlja svetlost, tako što ono što najpre ne mogu da shvatim – kod drugoga i u svetu – najedanput u mojoj unutrašnjosti postaje stvarnost. Ne znači to osvežiti postojeću stvarnost ili pojmove, niti potvrditi predrasude. To znači da u meni svet postaje toliko stvaran i prisutan da ga vidim kao novog. Moglo bi se tu govoriti o doživljaju prosvetlenja. A bog: On nije negde na nebi, u liku starca i slično. On je u nama, i biva rođen, i oličen u našoj stvarnosti«, kaže Elmar Šalman.

Ono što hrišćanski mističari opisuju kao rođenje boga, slično je doživljaju prosvetlenja koje je u dalekoistočnim religijama cilj intenzivnog meditiranja. Nikolaus Brančen – jezuita i učitelj zena - kaže:

»Nije to jaka svetlost, munja, nego buđenje i gledanje. To je prosvetlenje. Ali ta reč mi nije potrebna često. Koristim ja tu i druge pojmove, kao neposredno opažanje onoga što jeste, ili viđenje pra-bića u trenutku suočenja sa suštinom sveta. Rekao bih da je to negde u samom središtu racionalne svesti i osećanja. To je opažanje trećim okom, kako to hrišćanski mističari kažu. To je jedna tačka«, kaže Nikolaus Brančen.

Bog se tada ne iskušava u smislu neke ličnosti, nego kao tajna u našem bivstvovanju u kome počiva sve, pisao je japanski misionar Hugo Enomija-Lasal. I pristalicima različitih verskih orijentacija je danas jasno da se u mističkom doživljaju oslobađa konkretni jezik vere u sveoubhvatnom smilsu, koji postavlja mostove između različitih kultura. Indisjki hinduista i monah Svami Nitijananda kaže:

»Mistika je tačka na kojoj se suočavaju vere. Ona može da pomogne popuštanju zategnutosti u odnosima među verama. U mistici se radi o neposrednom doživljaju boga, a do toga se doalzi postepeno, kontemplativnim životom i shvatanjem da je božje milosrđe cilj svih vera. Verovanje u to odvovodi sve, bez obzira na versku pripadnost, u miroljubivi zajednički život«, kaže Nitijananda.

»Bog je ljubav

i ko živi u ljubavi

taj živi u bogu

i bog je u njemu.

Jer bog je u duši

Sa svime što on jeste«, to su reči Majstora Ekarta nemačkog mističara iz 14. Veka, čije reči i danas očaravju ne samo vernike nego i naučnike i psihologe. Psihoterapeut, Teodor Zajfer, već decenijama pokušava da približi nazore mističara savremenoj dubinskoj psihologiji.

»Dakle, to je taj lepi pojam, 'iskre duše', i on je prihvaćen, mnogi ga koriste. Majstor Ekart ga veoma lepo opisuje: 'iskre duše su snaga koja me sjedinjuje sa bogom'. I to je ono što me privlači mističarima, ne samo Majstoru Ekartu. Jer i za meine su mistički doživljaji nešto što je duboko usađeno u duši. I kada Majstor Ekart kaže da je spojen sa bogom, ja, kao psiholog, kao Jungovac, tvrdim da tragam za unutrašnjim jezgrom duše.«

U tom jezgru duše je, prema sazanjima dubinske psihologije, »kolektivno nesvesno« koje povezuje svakog pojedinca sa znanjem sveg čovečanstva. Svi ljudi sveta nalaze slike i simbole koji su deo psihe. Karl Gustav Jung naziva to arhetipovima, a jedan od arhetipova je slika boga. Ako ne možemo da govorimo o bogu, možemo da govorimo o njegovoj slici, ističu pisholozi naslednici Junga danas. I to je tačka u kojoj se sučeljavaju psihologija i teologija. 600 godina pre Junga je Majster Ekhart pisao:

»Bog je u svim stvarima,

ali nigde kao u duši.

Sve prošlo i sve buduće

stvara bog u unutrašnjosti duše.«