Moje prve demonstracije

Goran Samardžić

Pre koji dan u gradu u kojem živim i retko se dosađujem, dogodile su se demonstracije. Negde u podne, krenuh niz svoju padinu da se pomešam s ostalim nezadovoljnicima. Spadam u ljude što vole svoje muke razblažiti u masi i učiniti ih lakšim. U gradu i društvu gde puno toga ne funkcioniše, najbolje se s nedaćama i strepnjom stopiti i učiniti ih prijateljima. Ako recimo vozači javnog prevoza štrajkuju, treba se kretati peške u interesu boljeg zdravlja. Ako nema u ordinaciji lekara, podsetiti se da lekar služi samo da te zabavi dok bolest sama prođe. I nemanje para za više od jednog pića je tužno, ali zdravo.

Odlučio sam tog dana da se otkatančim i krenem van. Sunce i lepo vreme su me mamili da izmilim iz sebe. Dan je bio svetao i idealan za provođenje napolju, s vetrom što miluje lice i ponekom markiranom kesom što maše s grane. Malo savest, a malo i povoljna klima, izmamili su me napolje i usmerili prema gradu. Ako smo ljudi i društvo u klopci, treba se ponekad zakoprcati pa i po cenu bola, mislio sam.

Očekivao sam u gradu, na ekvidistanci od institucija vlasti (zgrade Kantona, Predsjedništva, Vlade) nevelik skup pokunjenih ljudi s transparentima na kojima vrište slovne greške (Hoćemo posao, Gladni smo, Nemam za lijekove, Dole vlada, Tito vidi šta mi rade itd), a zatekao haos i bes sa kojeg je spao poklopac i svi prigušivači.

Shvatih iznenada da ja u stvari nikad nisam bio na pravim demonstracijama, samo na predigrama i uvertirama za ovu sad. Statirao sam u smotrama u vezi donošenja zakona o jedinstvenom matičnom broju za bebe, saosećao s radnicima propalih preduzeća i fabrika, iščekivao nekog drugog na vlasti – pa ništa. Kao većina u ovom iznenadnom haosu, za kojeg se nadam da je spontan, ne učestvujem u pravom smislu već samo gledam. Sarajevo je grad kojem je sudbina namenila da bude pošto poto interesantan: ili kao pozornica na kojoj Princip puca u Ferdinanda, ili poprište bratoubilačkog rata, il' kao poprište socijalnog nemira izraženog preko dece i onih koji su do skora to bili. Ja i ogromna većina samo uvećavamo masu i brinemo. Potrošili smo snagu i nadanja u redovnim i vanrednim izborima. U boksovima za glasanje uvek sam zaokruživao one ljude i stranke za koje nisam čuo. Tako mi se činilo najpoštenije.

Jedna te ista slika ushuktalih mladih ljudi i poludece, maskiranih, polumaskiranih i nemaskiranih, s kamenicama i vatrenim koktelima, naspram štitova, kaciga i pendreka, tumačiće se na razne, oponentne načine. U zavisnosti kako kome paše. U stavu posmatrača, spolja mirnog, a iznutra uzrujanog, malo sam na strani protestanata, a malo policije koja ih više zastrašuje nego tuče. U sukobu su oni koji nemaju nikakve plate, s onima kojima su plate male i mesecima kasne. Zbog toga se ova besperspektivna mladež ohrabrila pa policiju zasipa kamenjem, flašama, jajima i jogurtom. Nešto od toga boli, nešto ponižava. O kako za neke lepo dobuje kamenje po policijskim štitovima: tru tu tu tu. Tru tu tu tu...

Kad su zapaljene dve ključne zgrade koje oličavaju vlast i državu, zgrada Predsjedništva i zgrada Vlade Kantona Sarajevo, na scenu stupa suzavac. Stari rasterivač naroda. Neki čovek mojih godina uporno zove sina preko mobilnog i kašlje. Dosadan je. Ne da mi da se na miru isplačem. Sin se po meni najverovatnije skriva pod šalom i kapom i ima preča posla nego da se odazove na poznatu melodiju iz džepa. Kad nećemo i ne znamo šta, znaju naša deca. Mislim se. Pa makar delovala po instinktima ili inputima onih koji bi da ruše već srušeno. Ko zna da l' je i moje starije dete u školi? Ko? Ne bih da proveravam. Onako krhko i visoko bilo bi laka meti nesreći. Jedna ćerka mi je, nadam se, pod krovom, uz svoju majku. Druga u stomaku. Ja sam tu već gde jesam. Pravim gužvu...

Kad su mi se oči naplakale i nasitile katastrofe što me je slikom i zvukom podsetila na davni rat u kojem sam učestvovao bez volje da ubijam i budem ubijen, istim oprobanim putem vratio sam se svome brdu. Tu, u sto metara, živi mi majka, dve tetke, bivša žena s decom, kao i sadašnja s bebom u sebi od koje treba uskoro da se razdvoji. Mala Mila je po ultrazvuku dostigla tri kile i hoće napolje. U svet. Van! Da se oproba. Nema puta u nazad, u ništa, koje najverovatnije i ne postoji. Čim imenuješ ništa to je već nešto. Zar ne? Kad bi se, kao onomad, devedeset druge, Sarajevo podelilo na ratne zone, a zone na kvartove, s brda zdola naoružanim ljudima, ja bih ostao ublizu s onima koje volim. O da.

Iz grada se širi dimna pečurka. Već je nadvisila prva brda. Sad su se potpaljeni policijski automobili razgoreli. Čuju se topovski udari zaostali od Nove godine. BUUUMM. Zvuče al' ne ubijaju. Put vatrogasnim kolima je zakrčen pa jadnim, nedužnim zgradama i stvarima u njima ne preostaje ništa nego da gore. Krivci koji rade i vladaju iz njih nisu došli danas na posao. A jednom davno sam koristeći ovaj vidik za inspiraciju pisao (ma šta pisao objavio): „Poda mnom se, u ogromnoj jami, stisnuo jedan grad. U njemu kuća na kuću najahuje, a ljudi se zbog užasne blizine, za koju misle da im donosi sigurnost, ponekad mrze. U ratu je time što ti ljudi žive na gomili, izdeljeni na familije, dalje i bliže rodice i rođake, njihovom neprijatelju omogućeno da ih lakše i više pobije. Ti si taj grad možda gledao na vestima dok je rušen. Bilo je prilika da i ja u njemu stradam, i to mnogo. Ali, oblik u koji je smeštena moja korodirajuća duša nije ni taknut ni maknut. Ja sam ostavljen vremenu da me ubije, ne drugim ljudima...“