Monarhisti priželjkuju cara u Nemačkoj

Knut Vizenbah iz Niderhajmbaha je predsednik udruženja „Tradicija i život“. Udruženje se od 1956. zalaže za ponovno uvođenje monarhije u Nemačkoj. „Želimo da krunišemo demokratiju“, smeškajući se kaže Vizenbah.

Njegovu radnu sobu krase slike kraljeva, pruske uniforme i ordenje, izloženo u staklenoj vitrini. Pruski princ Georg Fridrih u subotu (27.08.) će oženiti princezu Sofiju od Izenburga. Kao praunuk poslednjeg nemačkog cara on je prirodni kandidat za presto.

Nemački predsednik isuviše dosadan?

Parlamentarna monarhija je upravo ono pravo za Nemačku, veruje Knut Vizenbah. Trenutni predsednik Nemačke, Kristijan Vulf, po njemu je previše dosadan i miran. „Na vrhu države potrebno nam je nešto elegantnije“, kaže Vizenbah, koji se od rane mladosti zanima za nemačku istoriju i vekovima stare vladarske porodice.

Porodica na čelu države, koja se ne bi birala stajala bi iznad političkih stranaka. O tome maštaju Nemci, uveren je Vizenbah. On uređuje i časopis „Nasleđe i ugovor“, koji podstiče širenje monarhističkog razmišljanja. Vizenbah i 200 njegovih prijatelja iz udruženja nemaju veze sa politikom, a još manje sa nacističkom prošlošću. Naprotiv, podsećaju da je monarhiste progonio nacistički režim, monarhija je bila protiv njega. U udruženju su predstavnici svih generacija, a skoro jedna trećina ih je mlađa od 30 godina.

„Monarhija nema šanse“

„U skorijoj budućnosti ne mislim da je povratak na monarhiju moguć u republikama kao što su Nemačka ili Austrija“, kaže istoričarka Monika Vinfort. Ona kaže da vladajućih kraljevskih kuća u Evropi ima samo u zemljama u kojima nije bilo revolucije i dramatičnih lomova. Nemačka ne spada među te zemlje. Samo u sedam država, Dankskoj, Norveškoj, Švedskoj, Holandiji, Belgiji, Španiji i Velikoj Britaniji kraljice i kraljevi još uvek sede na tronovima. U tim zemljama stanovništvo je većinski za tu vrstu državnog uređenja, kaže Monika Vinfort.

Zanimanje Nemaca za kraljevske porodice i visoko plemstvo je veliko. U Nemačkoj izlazi i najveći broj časopisa se prati sva zbivanja i tračeve u kraljevskom porodicama širom Evrope. „Fascinacija se bazira na spektakularnosti u svakodnevici“, citira Vinfort reči sociologa Maksa Vebera i dodaje: „Zapravo ti plemići rade potpuno normalne stvari. Žene se, dobijaju decu i umiru. To je deo uobičajene biografije. Međutim, oni to rade mnoge reprezentativnije. Kada ste u prilici da vidite kočije? Zato ljudi na televiziji gledaju prenose kraljevskih venčanja i dive se.“ Princ Čarls, večiti prestolonaslednik u Velikoj Britaniji jednom prilikom je svoju porodicu opisao kao sapunicu. Sve porodične drame su javne.

Svako je sa svakim rođak

Razlog za veliko interesovanje Nemaca za kraljevske kuće je i taj što u Nemačkoj još uvek ima mnogo plemićkih porodica, koje su širom Evrope ostavile traga. Praktično su svi kraljevi jedni sa drugima u srodstvu. „Da, to se može reći. Tu se pre svega misli na dinastije Zaksen-Koburg-Gota i Šlezvih-Holštajn-Zonderung, objašnjava istoričarka Monika Vinfort. Uspešnom politikom venčavanja u pretprošlom veku, Nemci su se pomešali sa gotovo svim kraljevskim kućama.

Muž legendarne britanske kraljice Viktorije poreklom je iz kuće Zaksen-Koburg-Gota. Viktorija je, s druge strane, bila baka poslednjeg nemačkog cara. Majka kraljice Elizabete II bila je polu Nemica. Njen muž, deda princa Vilijama, takođe je bio nemačkog porekla. Dakle, Vilijam je poprilično „german“.

Nemački koreni su toliko duboko u britanskoj kraljevskoj porodici, da se tokom Prvog svetskog rata tražilo da se prekine sa tom praksom. Prezime kraljevske porodice Batenberg promenjeno je u Vindsor, dodaje Vinfort.

Autori: Bernd Rigert / Boris Rabrenović
Odg. urednik: Jakov Leon