Morali su da znaju

„Smatram da je zapanjujuće da se 70 godina nakon kraja rata pronalaze tragovi do sada nepoznatih vrsta logora i doznaje za nove priče o sudbinama u holokaustu“, kaže američki istoričar Martin Din u razgovoru za DW. On već 13 godina sakuplja činjenice.

Činjenice do kojih su došli, u samostalnim istraživanjima, istoričari u čitavoj Evropi, Izraelu i SAD, a koji su na lokalnom nivou često bili poznati, ali nisu bili povezani u kompletnu sliku. Dinovo posebno područje interesovanja je upravo ta velika, kompletna slika. I baš to čini nova saznanja u istraživanju holokausta toliko zanimljivim. Dinov tim otkrio je, naime, da je broj nacističkih koncentracionih logora bio mnogo veći nego što se mislilo. Očigledno ih je bilo oko 42.500 – do sada se verovalo da ih je bilo oko 7.000.

30.000 logora za prisilne radnike

Dinove studije privukle su veliku pažnju javnosti. Njujork tajms je prvi izvestio o njima. Nakon toga usledila je prava reka novinskih članaka. Postalo je jasno da je nacistički režim Hitlerove Nemačke u svim delovima Evrope internirao ljude i držao ih u raznoraznim logorima, najčešće u neljudskim uslovima. Mučenja i izgladnjivanje su u mnogim logorima bili uobičajena svakodnevnica.

Pritom su nacistički logori ispunjali različite svrhe: u njih oko 30.000 bili su prisilni radnici, postojalo je oko 1.150 jevrejskih geta, 980 koncentracionih logora, 1.000 logora za ratne zarobljenike, 500-tinak bordela sa prisilnim prostitutkama. Tome treba dodati i veliki broj logora koji su imali za cilj „ponemčivanje“ zatvorenika, zatim logore u kojima su žene prisiljavane na abortus, psihički bolesnici eutanazirani i zatvorenici „selektovani“ za logore smrti.

Svaki logor ima svoju priču

Din i njegov tim se trenutno intenzivno bave istraživanjem logora s ratnim zarobljenicima i prisilnim radnicima i to je prilično mukotrpan posao. Jer i nakon 70 godina cela ta materija prilično je nepregledna: neretko bi logori bili korišćeni samo nekoliko meseci za neku svrhu, a onda bi bili prenamenjeni. S takvim primerima su se naučnici u Dinovom timu naročito često susretali kod „radnih logora za odgoj“. Trebalo je da oni pre svega služe „disciplinovanje“ radnika, ali često su korišćeni u drukčije svrhe, na primer kao kazneni logori za poljske civile. Ili kao privremeni logori za italijanske Jevreje koji su kasnije deportovani u koncentracione logore.

Svaki logor tako ima svoju priču i teško je donositi generalne zaključke. Ali nova saznanja ne stavljaju samo naučnik pred mnoštvo otvorenih pitanja. Mnogi Nemci će se sigurno zapitati: da li je zaista moguće da njihove bake i dedovi ništa nisu znali o preko 42.000 logora u Evropi? Da li se 30.000 radnih logora moglo jednostavno – prevideti?! I američki istoričar Martin Din smatra da je to malo verovatno.

Ćutanje deda i baka

Nemačke naučnike rezultati do kojih je došao njihov američki kolega nisu iznenadili. Istoričar Kristof Dikman sa instituta „Fric Bauer“ u Frankfurtu pomagao im je u istraživanju. Nedavno je za svoj rad na istraživanju holokausta dobio Međunarodnu nagradu „Jad vašem“. „Istraživanja iz SAD potvrđuju da je logorski život bio deo ratne svakodnevnice. I kada pitamo naše deke i bake, svi će nam reći da su i sami poznavali prisilne radnike“, kaže Dikman. On navodi da su 1943. i 1944. u Nemačkoj 20 do 30 odsto radne snage činili prisilni radnici – a najveći deo njih živeo je u logorima.

Dikman, međutim, ne čudi da se o tom poglavlju prošlosti retko govorilo u javnosti. Iz istraživanja američkih istoričara proizlazi da je postojalo i 500 bordela sa prisilnim prostitutkama za vojnike Vermahta: „A Vermaht su činili naši dedovi. Da li su nam oni ikada pričali o tim bordelima? Nisu!“

Dikmanovo posebno područje istraživanja je Litvanija tokom nacističkog režima. On je otkrio da je i u Litvaniji postojalo preko 100 jevrejskih geta – mnogo više nego što se dugo verovalo. Nemci su u njih strpali 100.000 ljudi, bez plana o tome kako će ih snabdevati hranom i potrepštinama za život i ko će ih nadzirati. Ni Nemci ni litvanske vlasti s tom situacijom nisu znali da izađu na kraj – sa fatalnim posledicama. Okupatori su odlučili da su Jevreji „neprijatelji nemačkog Rajha“ i da nemaju pravo na život. Do oktobra 1941. su Jevreji iz ruralnih područja zemlje ubijani zato na licu mesta. Sve to dogodilo se mesecima pre nego što su počele sistematske deportacije Jevreja iz čitave Evrope u logore smrti.

Autorke: Klara Valter / Dunja Dragojević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković