Muškarci ruše, žene grade

Zidojče cajtung: „Žene su bolji ljudi, barem kada je reč o Africi. To je jednom prilikom izjavio nemački predsednik Horst Keler i sa tom ocenom će se složiti svako ko imalo poznaje prilike na tom kontinentu. Žene su te koje do krajnjih granica izdržljivosti rintaju, obrađuju zemlju, podižu decu, tegle drva ili vodu, idu u kupovinu, čiste, melju žito, tkaju korpe, šešire ili ogrlice, kako bi zaradile za školovanje svojih mališana. Muškarci sa druge strane, moglo bi da se paušalizuje, često izmiču odgovornosti.

Od kada se Elen Džonson Sirlif, kao prva žena našla na čelu jednu afričke države, moglo bi se reći da su žene i bolji šefovi država. Ona to dokazuje od 2005. godine u zapadnoafričkoj Liberiji. 3,5 miliona Liberijaca sito je muške vladavine. Nakon godina i godina diktature, korupcije, podela u zemlji i 14-godišnjeg građanskog rata sa oko 200.000 mrtvih, zemlja je bila potpuno uništena… Elen Džonson Sirlif nastupila je sa parolom: Muškarci su razorili našu zemlju, žene će sada ponovo da je izgrade.“

Ništa bez Lejmah Gbove

Zidojče cajtung podseće da veliki doprinos za to što je ona danas predsednica ima Lejmah Gbove. U junu 2002. godine, u vreme dok je Elen Džonson Sirlif još bila u egzilu u Obali Slonovače, Lejmah Gbove je u glavnom gradu Monroviji imala ukazanje. Razgovarala je sa Bogom i Bog ju je zamolio da mobilizuje žene iz njene crkvene zajednice za mirovni pokret…

Gbove je pošlo za rukom da mobilizuje ne samo žene-hrišćanke, već i muslimanke. Dugim protestima i jednim „seks-štrajkom“ uspele su da izbore mirovne pregovore između diktatora Čarlsa Tejlora i njegovog rivala. Gbove je „uspela da poveže žene i izdigne ih iznad etničkih i religioznih granica, kako bi se okončao dugotrajan rat i kako bi se ženama omogućilo pravo glasanja“, kaže se u saopštenju Nobelovog komiteta, prenosi Zidojče cajtung.

List ističe da danas u Liberiji ponovo ima vode, električne energije za 3.000 sela, da je većina škola renovirano i da je školovanje obavezno. Takođe postoji i strog program za borbu protiv korupcije. Liberija je danas primer uspešne obnove jedne ruinirane zemlje.

Tavakul Karman – jemenska Jovanka Orleanka

O Tavakul Karman, trećoj dobitnici Nobelove nagrade za mir za 2011, Zidojče cajtung piše: „Ona je stručnjak za prava žena, demokratska aktivistkinja, novinarka, islamistkinja, tabu-rušiteljka i tradicionalistkinja. U prošlih osam meseci na sebe je preuzela ulogu, koja u konzervativnom Jemenu do sada nikada nije bila namenjena ženama. Kao vođa omladinskog protesta ona je jedna od najglasnijih opozicionara u jednoj mačo-zemlji, u kojoj isti predsednik vlada 33 godine i koji svoju politiku sprovodi uz pomoć oružja. Tavakul Karman u Jemenu zovi i Jovanka Orleanka, Ledena dama ili Alahova miljenica. Aktivistkinja je sa jedne strane jemenski paradoks, a sa druge strane dokaz da se konzervativna arapska društva menjaju.“

Žene bez straha

Rajniše post: „Dobro je da je Nagrada za mir konačno ponovo dodeljena ženama, pre svega zato što je njihova borba za ljudska prava bila potpuno neopažena od strane šire svetske javnosti. Nobelov komitet je svojom odlukom u fokus ponovo stavio zemlju za koju jedva da se znalo – Liberiju. Lejmah Roberta Gbove, političarka i borac za građanska prava, i Elen Džonson Sirlif, predsednica Liberije. Tavakul Karman je simbol jemenskog protesta. Na taj način Komitet odaje priznanje „arapskom proleću“, a pre svega ženama koje se već godinama – i uz životnu opasnost – bore za mir i poštovanje ženskih prava.

Izbor ne bi smeo da izazove kontroverze. Dodela nagrade 2009, predsedniku SAD Baraku Obami bila je kritikovana. Tada je Komitet bio ponesen sveopštim talasom oduševljenja. Tri aktuelne dobitnice za razliku od Obame nemaju tako zvučno ime, ali njihov rad je bio plodonosan. Nobelova nagrada će doprineti da njihov angažman za mir i ženska prava ne prođe neopaženo.“

Ispravka pogrešne odluke iz 2009.

Noje vestfeliše: „Tri žene iz dva veoma različita regiona dobitnice se ovogodišnje Nobelove nagrade. Izbor je možda deluje čudno, neki su možda i razočarani, ali to je dobar izbor. U svakom slučaju bolji od odlikovanja američkog predsednika Baraka Obame pre dve godine, koji se do dana današnjeg nije pokazao dostojnim Nobelove nagrade za mir. Ali zato su Lejmah Gbove i Elen Džonson Sirlif iz Liberije, kao i Tavakul Karman iz Jemena potpuno drugog kova. Te tri žene postale su ikone slobode i jednakosti.

One se beskompromsno i hrabro bore za ciljeve, koje političari kao što je Obama samo spominju u svojim govorima, ali za njih se ne zalažu konsekventno jer su zaokupljeni dnevnim obavezama. Tako gledano, ovogodišnji izbor je ispravka pogrešne odluke iz 2009. Nagrađivanje tri žene je dobar signal za svet koji je pod muškom dominacijom. U tom svetu, ženska prava su prva koja se gaze. Žene su, kao i deca, prve žrtve ratova, pre svega u Africi.“

Priredio: Boris Rabrenović
Odg. urednik: Nemanja Rujević