Muzej dijaloga u potpunom mraku

Posetioci gase mobilne telefone i skidaju satove. U Muzej dijaloga u Frankfurtu ne sme se uneti ništa što bi moglo da bude izvor bilo kakve svetlost. Svako dobija po štap i zatim… ulazi u potpuni mrak. Srca posetilaca počinju brže da kucaju. Osećaju mučninu dok nespretno pokušavaju da prate glas vodiča kroz sobu osmišljenu tako da podseća na park.

Panika je potpuno normalna

Osećaj panike, kaže vodič Munir Vinter, potpuno je normalan: „Ovo je jedinstveno iskustvo i posetilac sve vreme misli šta će se sada desiti, šta je sledeće? Ima li neka prepreka na putu ili ne? Oni moraju da nauče da se oslanjaju na štap i slušaju glas vodiča. Zato se na početku osećaju pomalo izgubljeno.“

Preko šljunka pa zatim preko visećeg mosta. Posetioci zamahuju štapovima ne bi li uspeli da izbegnu sudaranje - međusobno i sa drvećem. Oni jednostavno ne vide ništa. Nakon odmora, ležanja na podu i slušanja muzike, kreće se ka sledećoj postavci koja je osmišljena kao gradska ulica. Put pronalaze rukama, dodirujući fasade, kamenje, vrata i prozore, pre pokušaja da pređu prometnu ulicu. „Cilj je da steknete osećaj kako izgleda kada zavisite od svih drugih čula. Dodirivati, slušati nešto… Kao i da se nauči koliko toga može da se doživi bez vida“, kaže Vinter.

Uđu sa strahom, izađu sa poštovanjem

Muzej dijaloga nema za cilj samo da se doživi slepilo na sat vremena, već i da se stav posetilaca o invalidnosti promeni. Bez slepog vodiča koji se kroz mrak u muzeju kreće sa lakoćom, posetioci bi bili potpuno izgubljeni, kaže direktora Muzeja dijaloga Klara Klecka:

„Primetili ste sigurno, dolazi do zamene uloga i u mraku je vama koji vidite potrebna slepa osoba. To je veoma snažno emocionalno iskustvo. Svi uđu unutra sa dozom straha, a izađu sa poštovanjem. To volimo da doživimo. Slepe osobe mogu odlično da rade svoj posao“

Na kraju ture, u kafeu posetioci razgovaraju sa vodičima - kako kupujete hranu, kako slažete novac, šta radite u slobodno vreme, kako kuvate, kako birate garderobu… Za Klaru Klecku ta razmena je suštinski deo koncepta muzeja: „Veoma je važan zajednički razgovor na kraju. To je vreme kada se dešava pravi dijalog. Posetioci počinju da postavljaju pitanja. Pre toga su potpuno skoncentrisani na svoja čula i tek kada sednu, zapravo, mogu da se koncentrišu na postavljanje pitanja.“

Tek tada se shvata da je naziv: Muzej dijaloga, više nego odgovarajući.

Autori: Kejt Herzin / Daniela Vranković
Odgovorni urednik: Ivan Đerković