Na Krimu se otvaraju stare rane

POSLEDNJA VEST: Ruski vojnici sa šlemovima i oklopnom zaštitom, kao i oklopnim vozilima, zauzeli su vojni aerodrom u Sevastopolju, a naoružana grupa, koja je zauzela aerodrom u regionalnom centru Krima, Simferopolju, patrolira aerodromom. Agencija Interfaks prenosi da je u tom regionu ruska vojska otišla na vojni aerodrom Belbek kako bi „sprečila sletanje boraca". Naoružana grupa, koja je zauzela aerodrom u regionalnom centru Krima, Simferopolju, patrolira aerodromom, ali nisu zauzeli putnicki terminal i izgleda da dozvoljavaju da aerodrom normalno radi.

U Republici Krim 58 odsto stanovništva čine Rusi, 24 odsto Ukrajinci i 12 odsto predstavljaju krimski Tatari. Danas najmalobrojniji od te tri etničke grupe, Tatari su najduže vladali poluostrvom – njihov Krimski kanat je postojao od 1441. do sedamdesetih i osamdesetih godina 18. veka. Najveći deo tog perioda je proveo kao vazalni deo Osmanskog carstva, da bi 1772. ponovo postao nezavisan. Rusija je za vreme vladavine Katarine Velike anektirala Krim 1783. Za sve to vreme, Sevastopolj je važio kao odskočna daska za kopnene i pomorske puteve ka turskom carstvu. 1921 se stvara Autonomna Krimska Socijalistička Republika u sastavu SSSR. 1954. godine, tadašnji predsednik SSSR Nikita Hruščov je odvojio Krim od Republike Rusije i pripojio ga Republici Ukrajini.

„Dodela“ Ukrajini

Od tog trenutka, sudbina Krimskog poluostrva je vezana za Ukrajinu. Razlozi zbog kojih je Hruščov dodelio Krim Ukrajini, do danas nisu sasvim razjašnjeni, jer je taj potez predstavljao zapravo kršenje sovjetskog ustava. Hruščov je to učinio na 300-tu godišnjicu Perejaslavskog sporazuma kojim su Kozaci iz Zaporožja zakleli na vernost ruskom caru Alekseju Prvom. Iako ta godišnjica navodi na istorijsko-moralna tumačenja akta sovjetskog predsednika, Sergej Hruščov, sin Nikete Hruščova, tvrdi da se njegov otac rukovodio praktičnim ekonomskim razlozima: tada su, naime, planirani kanali za brodski saobraćaj izmeu Volge i Krima, pa je bilo praktičnije da se tim projektom bavi samo jedna sovjetska republika – Ukrajina – a ne dve, što bi bio slučaj da je Krim i dalje pripadao Republici Rusiji. Naravno, Hruščov tada nije slutio da će se SSSR jednog dana raspasti i da će između Rusije i Ukrajine jednog dana biti povučena državna granica.

Za vreme sovjetske vlasti krimski Tatari su bili masovno deportovani iz te oblasti dalje na istok – masovno optuženi za kolaboraciju sa nacistima u Drugom svetskom ratu. 1967, sovjetska država je jednim dekretom povukla optužnicu protiv Tatara ali nije učinila ništa da ih obešteti ili vrati na Krim. Njihov povratak je počeo tek sa Perestrojskom sredinom 80-ih godina. Tako je Krim danas centar islama u Ukrajini.

Ugovor o Sevastopolju

Mnogi Rusi se sada nadaju da je možda došao trenutak da se „revidira“ odluka Nikite Hruščova i Krim vrati „majci“ Rusiji – pri čemu većina takvih „nostalgičara“ do danas nije prežalila ni izlazak Ukrajine iz zajedničke države. Na Krimu tako može da eskalira i sukob oko nasleđa bivšeg Sovjetskog saveza. Ukrajina naravno ne želi ni da razgovara o vražanju Krima Rusiji. Po raspadu SSSR, ukrajinska vlada je odlučila da ustupi Rusiji luku Sevastopolj na korišćenje – jer Rusija nije imala sopstvenu luku za svoju Crnomorsku flotu. Najpre je sklopljen ugovor sa važenjem do 2017. godine, a 2012. su se predsednici Rusije i Ukrajine, Putin i Janukovič, sporazumeli da ga produže za 25 godina. Putin je zauzvrat snizio scenu gasa koji isporučuje Ukrajini. Ovaj ugovor je važan i zbog toga što je njegovim potpisivanjem Rusija priznala pripadnost Krima Ukrajini.

Ukrštanje više problema

Tako su se sada društvena i politička revolucija u Kijevu ukrstile sa ukrajinskim pitanjem, a ono se zapravo vrti oko odluke: kome pripada Krim, a kome Rusi koji tamo žive i masovno dobijaju pasoše Rusije. Istočno od Dnjepra žive ljudi čiji su pogledi mahom uprti u Moskvu, zapadno od Kijeva su stanovnici Ukrajine uglavnom okrenuti ka Evropskoj uniji. Ne treba zaboraviti ni Tatare koji pamte više od 300 godina svoje vladavine krimskom oblašću. Krim i Sevastopolj su pri tome i dalje važni elementi ruskog nacionalnog ponosa – na tom mestu su ruski vojnici pružali otpor francuskim i engleskim trupama, belogardejcima i njihovim saveznicima, kao i nemačkom Vermahtu. A to nije manje važno od činjenice da je Sevastopolj baza Crnomorske flote Vladimira Putina – koja se sada nalazi u stanju povišene pripravnosti.

Pripremio: Saša Bojić
Odg. urednik: Jakov I. Leon