Na sedamdeseti rođendan Helmuta Lahenmana

Nemački kompozitor Helmut Lahenman, živi u Leonbergu kod Štutgarta, ali nikada nije kod kuće. U Berlinu je, u Kelnu, Beču, Frajburgu, Parizu, svuda gde su na repertoaru koncerti njegove muzike, i gde redovno drži predavanja, gde daje intervjue. Ove godine nije moglo da prođe ni na jednom festivalu bez muzike Helmuta Lahenmana. Za mnoge je on najznačajniji savremeni nemački kompozitor. Doduše, mišljenja o njegovom opusu su polariozovana, a publici nije nimalo lako da odmah primi muziku ovog kompozitora. Ali, omađijanost preovladava uskoro i tako ostaje dugo.

Lahenman je predstavnik avangarde i nove muzike. Šumovi – ne tonovi – igraju u Lahenmanovoj muzici ključnu ulogu. «Muzički pogon je negovanje tradicije, kao u muzeju. A čim se tradicija naruši, oslobađa se agresija», kaže Lahenman.

Helmut Lahenman je na toj osnovi razvio ideju o oslobađaju instrumenata da proizvode tonove izvan okvira uobičajenog muziciranja. Gudači grebu gudalima po vratovima instrumenata, a duvači duvaju u instrumente bez piska. Šumovi koji se tu proizvode bolno paraju uši slušaoca, ali ga odvode u nesvakidašnju avanturu.

Lahenman traži maksimalno otvaranje slušnih aparata, dakle otvoreno i oslobođeno slušanje. Samo se tako muzika može doživeti. A doživljaj jeste ključ svake umetničke recepcije, pa i mzičke.

Dakle, radi se tu o «konkretnoj instrumentalnoj muzici». Posebno je takav metod ustoličen u Lahenmanovoj jedinoj operi, «Devojčica i palidrvce», rađenoj prema jednoj Andersenovij bajci . Tu instrumenti krče, kašlju, grebu, pište i šoraju kao nigde. Sve je podređeno šumovima. Slušaocu i gledaocu je uskraćeno ispunjenje očekivanja da se radi o uobičajenom operskom delu. Sve se odvija u orkestarskom rovu ispod pozornice na kojoj se tu i tamo vide slke, položaji protagonista u prostoru, blesak plamena, mune, i slično. Dakle, opera je šum i zvuk.

Publika i kritika su bili najpre šokriani posle premijere izvedene 1997 u Hamburgu, ali su ubrzo shvatili značaj ovog muzičkog ostvarenja. Konačno, Lahenamnu je te iste godine dodeljena jedna od najuglednijih nagrada za doprinos u muzici, Simensovu nagradu, koja je tada dotirana sa 250 000 maraka, i koju su pre Lahenmana dobili Karajan, Bernštajn i Polini.

Lahenman je nesporno radio u tradiciji svoga uzora i učitelja, italijanskog kompozitiora epohe, Luiđija Nonoa, kod koga je studirao u Veneciji. I sam on danas predaje na muzičkoj akademiji u Štutgartu, a jedan od njegovih učenika, Frederik Celer, je već danas jedan od najperspektivnijih savremenenih nemačkih kompozitora, umetnik koji koristi u mzici sve, za radi one Lahenmanovske proizvodnje šumova, pa i glasove mujezina, i kompjuter.

Recimo i da je je Sinfonijski orkestar Baden-Badena i Frajburga ove godine nagrađen najznačajnijom evropskom nagradom za produciju CD, Gran prijem, za snimak Lahenmanove opere «Devojčica i palidrvce». Dakle, još jedna potrvda značaja tog nesumljivo provokativnog dela.