Nasilje nije put ka uspešnom izlečenju

Pre slučaja ubistva štićenika u terapijskom centru „Sretenje“ kod Loznice u Srbiji od pre nekoliko dana, za šta je osumnjičen sveštenik Branislav Peranović, javnost je bila zgrožena metodama fizičkog zlostavljanja koje je Peranović sprovodio nad štićenicima u centru „Crna Reka“. Sada se postavlja pitanje da li je to izuzetak ili pravilo da se u terapijskim centrima sprovodi fizičko zlostavljanje, kao oblik terapije.

Na području Bosne i Hercegovine postoji pet komuna za zavisnike od droge: po jedna u Sarajevu, Kaknju i Međugorju i dve u Banjaluci – „Marjanovac” i „Bastasi”. Dragan Janjić bivši je štićenik terapijske zajednice „Marjanovac“. Dvadeset godina je bio na heroinu, a dve godine terapije, promenile su mu život. Nakon toga, tri godine je radio u centru kao psihoterapeut. Kaže da se zajednica zasniva na psihoterapijskom programu uz fizičke poslove. „Bilo je šest sektora - štala, čišćenje kuće, priroda, praonica, kultura i kuhinja.“

„Fizičkog zlostavljanja ili bilo kakvog oblika nasilja, nije bilo“, priča Dragan i dodaje da su imali „uslove - samo takve“. On navodi da je imao kontakt sa ljudima koji su boravili u terapijskom centru „Crna Reka“. „Kažu da je to bio pakao. Samo rad, a ako neće da radi - šibaj. A to ne može tako. Mora se doći do problema, zbog čega si ti to počeo“, priča Dragan.

Čovek na prvom mestu

Dok je „Marjanovac“ kod Aleksandrovca zajednica u kojoj borave i muškarci i žene, terapijski centar „Bastasi“ rezervisan je samo za muškarce. Radi od 2003. godine u okviru Udruženja građana „Viktorija“. Program traje dve godine, a zasniva se, kako kaže Tamara Todorović, psihološkinja u savetovalištu, na programu u kojem je čovek na prvom mestu te da ništa nije prepušteno slučaju. Norme se poštuju kako bi štićenici spoznali i promenili sebe, nakon završenog programa. Slučaj ubistva štićenika u Srbiji zgrozio je i rukovodioce tog programa, kaže Tamara Todorović i dodaje: „Naš program ne podržava nikakvo nasilje. Štićenici mogu imati stimulativne mere u smislu da, ako uradi neki postupak u komuni koji nije za njegovo dobro, onda se on stimuliše da razmisli o tim posledicama. Program je izazovan. Ako ste u izolaciji sa nepoznatim ljudima - nije lako, ali to je, uslovno rečeno, cena koju čovjek mora da plati za svoje zdravlje“, kaže Todorović.

Uspešnost programa u „Bastasima“ je visokih 90 odsto i osobe koje su završile program, uspešno su se vratile u društvo. Jedan od njih je i Vanja iz Banjaluke, ovisnik punih 10 godina, sada zaposlen u komuni kao tehnički operater. Sistem je, kaže Vanja, tako postavljen da se poštuje hijerarhija, pa stariji momci obično uvode mlađe, odnosno nove članove u pravila ponašanja.

„Mi u komuni imamo štalu, pet svinja, osam koza, plastenik, baštu. Momci idu i po selu, sarađujemo i sa seljacima, uz pratnju tehničkog operatera“, priča Vanja, navodeći da radni dan traje do 19 časova: „U pola osam je dnevnik koji je obavezan. To je jedini prozor u svet u komuni. Imamo tri dnevnika. Jedno veče RTRS, drugo srbijanski i treće federalni. Fizičko nasilje, ili droga da se unese – odmah sledi isključivanje iz komune“.

Stimulansi ili fizičko zlostavljanje kao terapija

Život u zajednici isplaniran je do najsitnijih detalja. Osim radnog dela programa, postoji i terapijski deo što podrazumeva razgovor sa štićenicima. Psiholog iz Banjaluke Aleksandar Milić kaže da je svaki oblik nasilja u terapijskim zajednicama nedopustiv jer takve metode stvaraju kontra-efekat. „Postoje stimulativne mjere, on ima zadovoljenje potreba u okviru normi, ali je stimulisan da može imati više ili manje, zavisno od toga kako se on angažuje. To je jedan vid potkrepljenja i stimulacije.“

Slučajevi fizičkog zlostavljanja u komunama u BiH nisu zabeleženi, a i iz navedenih primjera može se zaključiti da se u terapijskim zajednicama sprovode programi, prilagođeni uspešnoj resocijalizaciji bivših zavisnika. U Bosni i Hercegovini nema preciznih podataka o broju zavisnika, ali se, prema nepotpunim podacima pojedinih udruženja, pominje brojka od 120.000, od čega je oko 7.500 intravenoznih.

Autor: Dragan Maksimović; Banjaluka
Odgovorni urednik: Ivan Đerković