NATO ušao u rat koji će dugo trajati

Povodom zasedanja ministara spoljnih poslova članica NATO u Berlinu, na kome se raspravlja o Libiji, list Flensburger tagesblat piše:

„Kada situacija ne bi bila tako ozbiljna čovek bi mogao da se smeje: upravo kod Gida Vestervelea, koji se protivio ratu u Libiji, ministri spoljnih poslova raspravljaju o sledećim vojnim potezima protiv Gadafija. Jedinstvo postoji samo kada je reč o cilju: Gadafi mora da ode. Put do tog cilja ostaje nejasan. Nema ni političke strategije za „posle“. Juče formulisani uslovi za prekid vazdušnih napada predstavljaju najmanji zajednički imenitelj i neće baš impresionirati Gadafija. Tako će saveznicima biti potrebna istrajnost. Povlačenje pre odlaska diktatora ne dolazi u obzir – to bi bila nepopravljiva šteta ugledu NATO. Preostaju još samo kopnene snage kako bi se stiglo do cilja. Zapadni vojnici moraće da stupe na tlo Libije bar da bi obezbedili dopremanje humanitarne pomoći – uz opasnost da postanu jedna od strana u građanskom ratu. Sledeća ironija ovog sukoba jeste to što se Vestervele svim snagama zalaže upravo za humanitarnu pomoć“, piše „Flensburger tageblat“.

List Rajniše post o sastanku u Berlinu piše: „Nakon oštrih rasprava povodom Vesterveleove uzdržanosti u Savetu bezbednosti prilikom glasanja o zoni zabrane letenja nad Libijom i njegovog odbijanja da Nemačka učestvuje u vazdušnim napadima sada su se partneri pred kamerama pokazali jedinstveni kada je reč o tome da Gadafi mora da ode. Saveznici su bar uspeli precizno da definišu preduslove za obustavljanje vazdušnih napada. Međutim, poziv Londona i Pariza da u napadima učestvuje više aviona iz više članica NATO ostao je bez odjeka. Vestervele je radije lobirao za političko rešenje krize za koje postoje podjednako mali izgledi s obzirom na nepopustljivost diktatora u Tripoliju. I tako se luk proteže od konferencije o bezbednosti u februaru u Minhenu do sednice NATO u aprilu u Berlinu. Zimus Vestervele nije imao nikakav plan za Egipat, u proleće nema ga za Libiju. NATO je odlučan da promeni tok događaja, jedino ne zna kako. Mešavina odlučnosti i bespomoćnosti retko kada je vodila cilju“, piše „Rajniše post“.

List Merkiše algemajne piše: „Vojna intervencija protiv libijskog diktatora Moamera Gadafija, na kojoj je insistirao pre svega francuski predsednik Nikola Sarkozi, nije ispit samo za nemačko-francusko prijateljstvo, nego za celokupnu zapadnu zajednicu. Nakon Avganistana i Iraka, istina, tamo bez učešća NATO, sada zapadne vojne snage učestvuju i u trećem vojnom sukobu u islamskom svetu. Dugoročni izgledi na uspeh svuda su neizvesni. Ukoliko Gadafi opstane doći će do podele zemlje što nije u interesu Zapada. Svi učesnici sastanka nastojali su da spreče dodatno zaoštravanje spora oko Libije, ali izlaz iz ovog rata nije nađen ni u Berlinu“, piše „Merkiše algemajne“.

Komentator lista Zeksiše cajtung primećuje: „Više bombi na libijsku armiju, isporuke oružja pobunjenicima ili angažovanje kopnenih snaga: nijedna opcija ne obećava brz uspeh. Jedno bi moralo biti jasno članicama NATO – upustile su se u rat koji će dugo trajati, u kome će biti mnogo žrtava i posle koga će ostati razorena zemlja“, piše „Zeksiše cajtung“.

List Noje osnabriker cajtung piše o gusarima ispred obale Somalije: „Evropska unija i NATO poslali su premalo ratnih brodova u borbu protiv gusara. Zato ne bi trebalo da čudi što su morski razbojnici u protekla tri meseca oteli više trgovačkih brodova nego bilo kada ranije. Međutim, vrhunac apsurda predstavlja činjenica da 90 odsto zarobljenih ubica, ucenjivača i kidnapera biva oslobođeno. Ukoliko ova sramna misija EU i NATO ne preraste u odlučnu vojnu akciju postaviće se pitanje ne bi li bilo bolje vratiti brodove u matične luke. Tako bi se poreskim obveznicima bar uštedeli milioni evra. Osim toga Evropa ne bi bila više predmet izrugivanja beskrupuloznih somalijskih gusara.

A možda bi ovaj užasavajući bilans trebalo da podstakne na razmišljanje. Naime, već godinama nedostaju odgovarajući ratni brodovi, specijalni sud Ujedinjenih nacija i humanitarni i akcioni plan na osnovu koga bi se zaustavilo raspadanje Somalije. Nema ni političke volje da se ovlašćenje Ujedinjenih nacija za borbu protiv gusara proširi i na uništavanje matičnih brodova morskih razbojnika. Ukoliko te njihove ploveće centrale ne budu neutralisane borba protiv gusarstva ostaće bez rezultata“, upozorava „Noje osnabriker cajtung“.

Franfurter algemajne cajtung piše da su električni automobili precenjeni i navode kao primer Micubišijev novi model. Automobil može da posluži za gradsku vožnju, ali to je to. Autoput je prava noćna mora, jer Micubišijeva baterija u proseku može da izgura nekih 100 kilometara, a ako se auto vozi maksimalnom brzinom od 130 kilometara na čas – baterija se troši dvostruko brže. Zato je 35.000 evra svakako previše za ovaj japanski auto – da radi na benzin, verovatno bi vredeo tek nekih 7.000 evra, piše “Frankfurter algemajne cajtung”.

Zidojče cajtung donosi članak o 20 godina rada Škode pod upravom Folksvagena. Prošle godine je Škodin Superb kombi imao bolje ocene i bolju cenu od Pasata što se nije svidelo šefovima iz Volfsburga. Njihov cilj je da Škodini modeli budu pre svega jeftini, ali da ne ugrožavaju Folksvagenovu srednju klasu. Zato je ideja da češka kompanija veći deo vozila prodaje van Evrope – ionako je, najviše zahvaljujući kineskom, ali i ruskom i indijskom tržištu, Škoda povećala promet u prošloj godini za 22 odsto – na 8,7 milijardi evra.

Priredio: Nenad Briski

Odg. urednik: Jakov Leon