Navala na deonice, uprkos krizi

Štediše u Nemačkoj sve se više suočavaju s jednim problemom: njihova ušteđevina stalno gubi na vrednosti. Otkako je 2008/2009 započela finansijska kriza, sve više štediša svoj novac deponuje pre svega na svoj tekući račun, iako kamate stalno padaju. Kupovanje vrednosnih papira za većinu štediša je nešto poput avanturističkog sporta – bolje je držati se dalje od toga.

Indeks Daks (DAX), koji procenjuje poslovanje najuspešnijih nemačkih preduzeća je tokom prošle godine porastao za gotovo 30 odsto, ali Nemci su nepoverljivi. Zar toliki rast nije u suštini prvi pokazatelj „prenaduvanog balona“? I šta će biti sa državnim obveznicama kad se kriza evra opet razbukti? Stručnjaci za takvo ponašanje štediša imaju jednostavno objašnjenje: ako se štediše odluče za neko ulaganje, pa se onda zbog oprečnih informacija osete nesigurnim, odluku odlažu i svoj novac radije drže na tekućem računu, gde im je on dostupan.

Zamka sa kamatama

Ali, zbog niskih kamata, samo držanje novca na takvom računu jednostavno je preskupo. Krajem septembra 2012, na primer, štediše su u bankama imale oko dva biliona evra, pokazuju statistike Nemačke savezne banke (Deutsche Bundesbank). To je skoro 41 odsto novčane imovine privatnih domaćinstava u Nemačkoj. Krajem 2002. taj udeo iznosio je jedva 36 procenta, iako su kamate na štednju tada bile značajno više.

U prošlosti su prihodi od kamata, nakon što se oduzme inflacija, po pravilu pokazivali pozitivnu realnu kamatnu stopu. Dakle, mogao je da se, uz pomoć tekućeg računa ili državnih vrednosnih papira, izbalansira gubitak kupovne moći i sopstvena imovina u najmanju ruku polako povećava. Danas teško da je to moguće, jer su kamate jednostavno suviše niske.

I tako su mnogi štediše u takozvanoj klopci realne kamatne stope jer uz pomoć kamata više ne mogu da izbalansiraju razliku nastalu inflacijom.

Tržište deonica kao izlaz za nuždu

Nikakvo čudo da hladnokrvne račundžije pokušavaju da tu zamku izbegnu. Ali kako? Uložiti svoj novac u španske ili italijanske obveznice sa bogatim kamatama, za mnoge ipak nije baš privlačna opcija, a ako se odluče za nemačke obveznice, gotovo da moraju za to još i da plaćaju. Ulaganje u zlato ne donosi nikakve kamate i osim toga prošla su vremena kad se to isplatilo. Tako da puno alternativa na izbor nema.

A jedna od njih se zove – deonice. Nije čudo da čak i kursevi deonica u Nemačkoj stalno beleže rekordne visine, iako to za Nemce nije baš najomiljeniji način ulaganja. Nacionalne banke, svojim pumpanjem novca, ulagače sve više teraju ka deonicama, jer se u drugim mogućnostima, na primer, obveznicama, teško nešto može zaraditi.

Kako još dugo?

Američka narodna banka Fed kao i japanska BoJ svojom kupovinom obveznica mesečno upumpavaju milijarde svežeg novca na finansijska tržišta. A Evropska centralna banka (ECB) je referentnu kamatnu stopu upravo spustila na rekordno niskih 0,5 odsto. Zato veliki igrači – banke i institucionalni ulagači – nemaju drugog izbora nego da novac ulažu u deonice.

No neki ipak savetuju da se toj popularnosti deonica mora pristupati oprezno. „Pripremamo se za mogućnost pada na jesen. Realna ekonomija ne može da drži korak s tržištem kapitala“, izjavio je tržišni analitičar brokerske kuće „Lang i Švarc“ Đuzepe Amato. Drugi pak stručnjaci savetuju da je najbolje ostati hladnokrvan. Njihov argument je: dok god u Evropi postoji dužnička kriza, ostaje i zamka s realnim kamatama. A ko još uopšte veruje da se dužnička kriza u Evropi brzo prevazići?

Autori: Rolf Venkel / Snjezana Kobešćak
Odgovorni urednik: Ivan Đerković