Ne bacaj, nego popravi uz kaficu

„Kafić za popravke“ (Repair-Cafe) u Kelnu pre podseća na radionicu nego na mesto za izlazak. Na zidovima su okačeni alati za zavijanje, turpijanje, sečenje i udaranje. Posetioci, umesto na stolicama, sede na klupama. Mala kuhinja pored mašine za kafu, skoro da se ni ne vidi. I pored toga, posetioci se osećaju dobro.

Popraviti, a ne bacati

I Hans Hofman rado tu dolazi. Ovoga puta doneo je radio star 30 godina. Već je u nekoliko radionica nosio radio na popravku, ali mu nisu pomogli. Ili više nije bilo rezervnih delova, ili je popravka bila komplikovana. A šteta bi bilo baciti uređaj, smatra Hans. Još uvek izgleda kao da je nov.

Hans Hofman, pripada, kako kaže, generaciji koja stvari baca tek kada ne mogu da se poprave. Bilo da je reč o biciklu, polici ili vazi: on delove pažljivo razdvaja, čisti, lepi i spaja. Ipak, još uvek se ne usuđuje da popravlja elektro-uređaje!

Svojih ruku delo

Jedno udruženje građana u Kelnu, aktivno u zaštiti životne sredine, nedavno je otvorilo „Kafić za popravke“. Na taj način, oni suprotstavljaju kulturi bacanja i rastućim brdima smeća. Oko 40 članova udruženja nudi besplatne radionice za ručni rad i popravku, deci i odraslima. Tamo se plete, hekla, izučava stolarski i drvodeljski zanat.

Ideja prvobitno potiče iz Holandije. Tamo već dugo godina postoje takve stanice za popravku – svakom na usluzi. Jer, sve više proizvođača namerno programira delove uređaja tako da oni brzo dotraju, a najčešće je tada popravka skuplja od zamene starog za novog.

Jedan od osnivača „Kafića za popravku“ Aleksander Špekman kaže da je tu reč o tzv „planiranoj zastarelosti“; na primer, kada se ubrzo po isteku garancije pokvari mašina za kafu ili mobilni telefon. Bolje rečeno: kada „treba da se pokvare“.

Pored Kelna i u Berlinu postoji jedan „Kafić za popravke“. Posetioci nemaju novca za komercijalne radionice ili smatraju da je šteta da bace uređaje.

Bacanje koristi samo industriji

Aleksander Špekman najradije bi celu kulturu bacanja sam bacio u đubre. Bacanje je po meri industrije. Manje popravljanja, znači više kupovine.

Teško je popraviti uređaje najnovije generacije, kaže Špekman: „Ako mogu više da prodam jeftinijih proizvoda, povećaću dobitak“, objašnjava Špekman računicu industrije. Za okolinu i potrošače jeftina mašina za kafu ili televizor, koji se posle dve do tri godine bacaju, vrlo su skup posao.

Nisu konkurencija komercijalnim radionicama

„Kafić za popravke“ nije osmišljen kao konkurencija zanatlijama kao što su TV- ili radio-mehaničari. Voloneri „Kafića“ bave se pre svega uređajima koji se inače bacaju, a posetiocima se ukazuje i na to da stvari mogu i sami da poprave. Tu dobijaju i podršku za popravku.

Istovremeno volonteri „Kafića“ senzibilizuju potrošače za odgovornije ponašanje prema dobrima. S obzirom na to da mnogi proizvođači danas proizvode po principu „posle isteka garancije“, kupci bi trebalo radije da kupuju skuplje proizvode. U slučaju kvara, isplati se i popravka.

Autori: Peter Kolakovski / Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković