Ne postoji apsolutna sigurnost
13. mart 2007.
Ponekad je korisno potsećanje na banalno saznanje da apsolutna sigurnost ne postoji nigde i da je nikada nije ni bilo. To se pre svega odnosi na opasnost od terorističkih napada. Drugim rečima, ukoliko potencijalni atentator želi sa sobom da odvede u smrt 50, 60 ili 100 nevinih ljudi u tome ga niko i ništa neće sprečiti. Ni vojnici Bundesvera koji bi bili angažovani u sprečavanju terorističkih napada u unutrašnjosti zemlje, ni video kamere.
Iako ministar unutrašnjih poslova Nemačke Volfgang Šojble to veoma dobro zna, on ne propušta priliku da zahteva pooštravanje zakona i veća ovlašćenja države u borbi protiv terorizma. Ako bi se pitali političari iz redova hrišćanskih demokrata, sve registarske tablice koje bi bile zabeležene kroz elektronski sistem plaćanja putarina, sistematski bi bile registrovane i analizirane kako bi se otkrila sumnjiva lica i vozila. Nije čudno što zagovornici pooštravanja mera i propisa traže mogućnost za vršenje kompletne kontrole i nadgledanja u šta je uključena i mogućnost vodjenja istrage po internetu. To je ljudski i zakonski opravdano, i u odredjenom okviru i izvodljivo.
Naravno da osim terorizma postoje i drugi oblici krčiminala poput užasnih poslova sa dečjom pornografijom. Da su uspesi policije mogući potvrdjuje i sinhronizovana akcija protiv mreže pedofila vodjena u više evropskih zemalja, izmedju ostalog i u Nemačkoj. Oni su otkriveni samo zato što su svoje perverzne seksualne želje zadovoljavali putem interneta.
Situacija je drugačija kada je reč o počiniocima, koje karakteriše političko-verska zaslepljenost i koji putem videa prete da će ubiti nemačke taoce u Iraku, ukoliko, u roku od deset dana, nemački vojnici ne napuste Avganistan. Teroristi ovim žele da skrenu pažnju na sebe. Oni omraženi liberalni Zapad stavljaju pod pritisak upotrebom moderne tehnologije, nalaze pomagače koji zahvalno i željni senzacije šire terorističke poruke i pri tome se još pozivaju na slobodu izražavanja.
Sloboda medija je tekovina Zapada i demokratskih uredjenja, koju antiteroristička borba stavlja pod sve veći pritisak. Automatski poziv na pooštravanje zakona nije sprečio nijednog teroristu da u smrt sa sobom povuče i druge ljude. Da stvari drugačije stoje, opasnost od terora bi proporcionalno opadala pooštravanjem antiterorističkih mera i zakona. Medjutim, situacija je sasvim suprotna. To naravno znaju političari kalibra Volfganga Šojblea. Zato je krajnje vreme da prestanu da koriste svaku priliku u prizivanju prokletstva. Situacija je dovoljno mračna, nečastivi se ne može isterati, upravo zbog toga što nema stopostotne sigurnosti.
M. Furstenau