„Ne puštaj mi ruku!"
13. januar 2018.
„Upomoć, pustite nas napolje!" Sedmog dana suđenja u slučaju „Parada ljubavi", sudnicom u Diseldorfu odzvanjaju uzvici bola i očajnički pozivi za pomoć. Na tri velika ekrana Pokrajinski sud emituje video snimke iz Duizburga, nazvane „Hronologija jedne katastrofe". Na njima se vidi kako ljudi - koji su prethodno veselo provodili - strahujući za život pokušavaju da se izvuku iz nepodnošljive situacije, između visokog zida, nasipa i ljudi koji se guraju u tunelu. Nekolicina je uspela da pobegne uz pomoć uskih stepenica, nekoliko puta tela su prenošena preko glava ljudi, drugi su se na glave penjali kako bi sebe spasili.
Manfred B. (34) jedan od podnosilaca tužbe i svedok na suđenju, video snimke je objavio na Jutjubu nekoliko dana nakon katastrofe na „Paradi ljubavi", krajem jula 2010. godine. Prvi delovi filma su neka vrsta dnevnika, snimci koje je radio i na ranijim Paradama ljubavi, objašnjava odgovarajući na pitanja glavnog sudije Maria Plajna. Kasniji delovi, koji prikazuju smrtonosno guranje, snimio je kako bi zabeležio šta se sve dešavalo. Na snimku se čuje kako neko kaže: „Kakvo sranje od organizacije, neverovatno. Ograđivanje milion ljudi, to je bolesno!"
Sreća biti visok 1,90 metara
Film traje skoro četrdeset minuta: vrištanje i buka smenjuju se sa tišinom kada se u filmu pojavljuju fotografije. U tekstualnom delu, Manfred B. objašnjava da je imao sreću zato što je jak i visok 1,90. U guranju je umalo ugušio nekoga, zato što mu se lakat zabio u njegov vrat. Ruku je nekako uspeo da izvuče, ali nije mogao ništa da učini ukoliko mu je neko bio pod nogama. Po završetku filma, u sudnici je nekoliko trenutaka mrtva tišina. Čuje se samo zujanje klima uređaja i lupanje sopstvenog srca.
Sa početkom iznošenja dokaznog materijala u središtu suđenja su strahote koje su doživeli posetioci „Parade ljubavi", kada su se na uskom prostoru borili za svoj život. Tog 24. jula 2010. stradala je dvadeset i jedna osoba, a povređenih je bilo najmanje 652. Prve dane suđenja pre svega je obeležilo obraćanje odbrane. Oni tvrde da su njihovi klijenti – službenici grada Duizburga i saradnici organizatora „Lopavent" – samo „osumnjičeni iz drugog reda", „pogrešni ljudi na optuženičkoj klupi". Pre svega je policija „isključena iz odgovornosti". U optužnici je reč o ubistvu i nanošenju telesnih povreda iz nehata.
„Ne puštaj mi ruku!"
Rozalinda B. je bila povređena i traumatizovana. „Vazduh je bio zgusnut, bili smo gurani sa svih strana, kao sardine u konzervi", priseća se Rozalinda B., koja je svedočila u sredu. Početak svedočenja za 31-godišnju devojku iz Duizburga bio je težak. „Ovde Vam niko neće ništa loše učiniti", pokušao je da je smiri sudija Plajn.
Njena starija sestra Đuzi povredila je ruku na putu ka festivalu. U potrazi za lekarima, devojke su se okrenule nazad, našavši se na mestu gde je nastalo guranje. Policijski kordon im je preprečio put. „Ne puštaj mi ruku" kazala joj je sestra, ali ruke su im se razdvojile kao i policijski kordon. „Delovalo mi je kao da sam najmanja od svih, oko mene su samo bila krupna tela i ranci", kaže Rozalinda B.: „Nisam više mogla da dišem." Jedan mladi dečko je pokušao da joj pomogne, ali je pala niz stepenice.
Sedam godina osećaja krivice
„Pored mene je ležala jedna mlada devojka", nju stalno pominje Rozalinda B. Molila je, kaže, za pomoć: „Ali to nije išlo. Nisam mogla da joj pomognem, jer su ljudi bili preko mene. Postajalo je sve teže i teže." Dok govori zvuči izmučeno i blizu je suza: „Ne znam da li je devojka preživela. Sedam godina osećam krivicu", kaže. „Samo onaj koji je tamo bio može to da razume." Advokat Julijus Rajter, čija kancelarija zastupa oko stotinu podnosilaca tužbe i žrtve „Parade ljubavi", poznaje slične osećaje krivice od svojih klijenata koji su preživeli.
Rozalinda B. se tog kobnog dana onesvestila. Probudila se tek u bolnici na odeljenju za intenzivnu negu. Lekari su dijagnostikovali snažno nagnečenje grudnog koša, Toraks-traumu, psihički šok. Imala je jake bolove. Usledili su višenedeljni boravci po bolnicama, sa ciljem prevazilaženja traume. Do prošle godine je, kaže, bila radno nesposobna, trenutno je na školovanju za negovateljicu. I dan danas oseti „veliki pritisak" kada se seti onoga šta je bilo.
„Hodao sam kao zombi"
Kada je stampedo prestao, pred njim su ležala dva beživotna tela, govori Manfred B. Objašnjava kako je pokušao da ih reanimira uz pomoć veštačkog disanja. U tome mu je, dok nisu stigli lekari, pomagao jedan policajac, ali bezuspešno. Seća se i šta su žrtve imale na sebi: roza i zelenu odeću.
Kada ništa više nije moglo da se uradi, popeo se uz stepenice. Do večeri je ostao na mestu na kome se održavao festival. Tamo se zabavljao veliki broj ljubitelja elektronske muzike, koji nisu znali šta se desilo. „Bilo je potpuno nadrealno, hodao sam kao neki zombi."
„Ja nisam heroj", ubacio je Manfred B. u vidu teksta, na video snimak. U stampedu je pokušao da pomogne jednoj mladoj ženi koja je bila na zemlji. „Izaći ćemo odavde živi", čuje se kako govori na video snimku. Zamolio ju je da se bori i ne predaje. Uhvatio ju je za ruku. Zajedno sa drugim pomagačima, 2010. je primio čestitke od tadašnjeg predsednika Nemačke, Kristijana Vulfa. Preko svojih video snimaka je pronašao devojku koju je držao za ruku. U decembru 2010, sa njom je gostovao u jednoj televizijskoj emisiji.
Suočavanje, potiskivanje, mnogo tuge
Traumatizovanim svedocima bi prisećanje na detalje koji bi vodili daljem rasvetljavanju slučaja moglo da bude veoma teško, pretpostavlja advokatkinja Kerstin Štirner. I Rozalinda B. je kazala da je pokušavala mnogo toga da potisne, čak se iselila iz Duizburga. „Utoliko su važnije osobe kao što je drugi svedok, koji deluje toliko staloženo da je verovatno u stanju da iznese važne detalje tih dešavanja. Zato bi taj svedok i kasnije trebalo da bude detaljno ispitivan", kaže Štirner za DW.
Iz ugla odbrane u interesu je „kako su pojedinci doživeli to što se dešavalo". To je važno „kako bi se utvrdio uzrok pojedinačnih događaju koji su doveli do tragedije."
Saslušanje Manfreda B. je prekinuto i trebalo bi da bude nastavljeno sledeće sedmice. Da, on deluje stabilno, ali kada ga je glavni sudija Mario Plajn pitao kako je on sve to psihički izdržao, najpre je ćutao. Onda je počeo da govori o naletima tuge i tome kako je „morao mnogo da plače". Iako danas radi i ponovo izlazi u disko, kada govorio o „Paradi ljubavi", kao sada na sudu, onda oseti u sebi „mnogo tuge".