Nelegalno poslovanje

Mimo svake kontrole godišnje se obrne od pet do 15 milijardi evra, zavisno od istraživanja. Taj novac neće skoro ući u legalne tokove i rešiti finansijske probleme zemlje zato što je reč o dugotrajnom procesu, zato što niko nije spreman da se upusti u bitku s vetrenjačama i zato što će uvek dobar paravan biti pozivanje na razvijenije zemlje koje takođe imaju taj problem. Siva ekonomija je bure bez dna, iz kog bi se moglo zahvatiti dovoljno novca da se reše svi finansijski problemi Srbije. Makar tako tvrde protivnici u poslednje vreme pominjane poreske reforme, koja bi podrazumevala smanjenje poreza na zarade, što svi podržavaju, ali i povećanje PDV-a, kao meru koja privrednicima ne odgovara. Zato kao alternativno rešenje predlažu uvođenje tog nelegalnog sektora u zakonske okvire.

Bez plaćanja ikakvih dažbina

Taj stav godinama zastupa i Milan Knežević, predsednik Asocijacije malih i srednjih preduzeća, koji tvrdi da se u domenu sive ekonomije godišnje vrti 50 odsto bruto domaćeg proizvoda. Procene Unije poslodavaca za nijansu su blaže, 34 odsto udela. Kako u tom udruženju kažu za Ekonom:east, u nekim sektorima i više od 40 odsto prometa se obavlja bez plaćanja ikakvih dažbina državi. Najviše sivi sektori su promet tekstila, konsultantske usluge, elektro, vodo i tehnički radovi i usluge, izdavanje nekretnina, trgovina drvetom i drvnom građom...

Kad bi svi majstori izdavali fiskalne račune kad okreče stan, a rentijeri prijavljivali podstanare sakupilo bi se, po tim procenama, od 10 do 15 milijardi godišnje, što bi bilo dovoljno ne samo da se popuni budžetski deficit, nego i da se vrate spoljni i unutrašnji dugovi države, završe početi i obećani autoputevi, daju subvencije poljoprivrednicima...

Nepouzdana istraživanja

Kad bi makar sve bilo tako jednostavno, kaže za Ekonom:east Milojko Arsić, jedan od autora studije Fonda za razvoj ekonomske nauke (FREN) i USAID-a o poreskoj politici. „Istraživanja u Srbiji o sivoj ekonomiji nisu dovoljno pouzdana, ne obuhvataju dovoljno kriterijuma i zato ne bi trebalo olako iznositi procene. Ja mislim da tu nema ni približno toliko novca koliko se licitira. Ako uporedimo poresku stopu i stepen naplate rekao bih da ne zaostajemo od proseka u regionu, 10 do 20 odsto udela u BDP-u. Nije ni realno da očekujemo bolje rezultate nego što imaju Hrvati ili Slovenci. Još je nerealnije da se poredimo sa Švedskom, jer to je već stvar poreskog morala, tamo se smatra nečasnim utajiti porez, ovde niko ne misli tako”, kaže Arsić.

Prema mišljenju tog sagovornika Ekonom:east-a, iluzija je očekivati da se zahvatanjem iz sive ekonomije može nadoknaditi oko milijarda evra manjka u budžetu koji bi nastao ako bi se smanjili porezi na zaposlenost. Bitan razlog je taj što bi do manjka u budžetu usled poreske reforme došlo odmah, a suzbijanje sive ekonomije je proces koji traje. Trebalo bi zaposliti hiljadu novih ljudi, obučiti ih, otpustiti korumpirane službenike, promeniti organizacionu strukturu poreske uprave, usavršiti sudije, a sve to ne može preko noći, kaže Arsić i dodaje da se, čim krene priča o poreskoj reformi, istog trenutka pronalaze alternativna rešenja kako bi se ta reforma ometala.

Ućutkati zagovornike reforme

Tako je pre nekoliko meseci na sam pomen povećanja PDV-a plasirana priča da će biti otpušteno 50.000 ili 60.000 ljudi iz državne administracije. „Priča je trajala dok nisu utihnuli zagovornici reforme, a od masovnog otpuštanja nije bilo ništa. Sada, kad se ponovo priča o reformi, povela se i priča o sivoj ekonomiji kao boljem rešenju. Naravno da bi na tome trebalo raditi i da je reč o velikom problemu, ali plašim se da na kraju ni od jednog ni od drugog neće biti ništa”, kaže Arsić.

Dok država ne reši da krene odlučnije u okršaj s tamnijim stranama ekonomije, ostaće apeli privrednika koji legalno posluju da im se skine sa vrata nelojalna konkurencija. „Direktni gubici od šverca, utaje poreza, neprijavljivanja radnika za državu su ogromni. Indirektni su još veći. Za legalne proizvođače nema tržišne logike, jer su skuplji od ovih drugih, zbog ogromnog novca u kanalima sive i crne ekonomije nema novih investicija, nema ni novih zaposlenih, ali ima gašenja firmi zbog nelojalne konkurencije, što godišnje odnese 50.000 do 70.000 radnih mesta”, kaže Milan Knežević za Ekonom:east i dodaje da više nije opravdanje ni to da se sivom ekonomijom čuva socijalni mir, jer se na tezgama pravi veći profit nego u firmama koje rade po zakonu, pa su njihovi vlasnici moćniji od privrednika.

Šverc neće biti suzbijen

Dragan Stojanović, koji je ostao bez posla, a nije naplatio ni svoje neprijavljene zarade, takođe kaže da siva ekonomija više nije kupovina socijalnog mira. „Važno je samo da se konstatuje da je siva ekonomija u rastu, ali se tim povodom ništa ne preduzima. Oni kojima su džepovi puni novca nemaju motiv da se protiv toga bore”, kaže sagovornik Ekonom:east-a. Potvrđuje, doduše, da će se s tzv. mravljim švercom, kad se roba iz Mađarske, Turske u automobilima prenosi preko granice, teško izboriti. „Šverc nikad, ali nikad, neće biti suzbijen, jer meni je jeftinije da kupim iz Mađarske mesni narezak od 400 grama za 100 dinara nego da platim 90 dinara 150 grama. Uz to, ne moram ni ići do prodavnice, sve mi donese švercer na noge. Znači kupovina iz fotelje”, kaže Stojanović.

Ni za neplaćanje poreza i doprinosa građani koji rade na crno ne dižu mnogo buke. Svesni su da bi veće dažbine poslodavca išle na njihov račun, pa bi onda sebi još manje mogli da priušte. Ima logike u ovom trenutku, ali problem će biti mnogo veći kad ti isti radnici na crno budu penzionisani i budu imali smešno mala ili nikakva primanja.

Ekonomist/nb/sb