Nemačka dužnička kočnica

Nemački budžet poslednji put bio je uravnotežen negde krajem šezdesetih godina. Uvek su se nalazili novi razlozi za nova zaduživanja: od državnih programa subvencija u vreme prve naftne krize, preko troškova ujedinjenja zemlje sve do najnovije finansijske krize i kišobrana za spasavanje banaka.

Statistički, svaki Nemac, od novorođenčeta do najstarijeg, dužan je 24 hiljade evra. Zapravo, ni tu nije kraj, jer nisu uračunate državne obaveze prema penzijskom fondu državnih službenika i dodaci za penzije svih ostalih. Kako bi se zaustavio taj trend zaduživanja pre dve godine u ustav je unesen amandman o „dužničkoj kočnici“ o čemu su se federacija i savezne zemlje dogovorile posle višegodišnjih pregovora. Tadašnji predsednik parlamentarnog kluba socijaldemokrata Peter Štruk euforično je izjavio da je dogovor „zvezdani trenutka federalizma“.

Dugovi su zabranjeni, ali…

Državi koja je postala „kreditni zavisnik“ zabranjeno je pravljenje novih dugova članom 109. ustava. U principu, do 2016. zabranjeno je uzimanje novih kredita u cilju otklanjanja deficita u javnim budžetima. Ova principijelna zabrana ima, međutim, uglavnom simboličan značaj, jer je istovremeno zaključeno da federacija godišnje sme da se dodatno zaduži do vrednosti 0,35 procenta društvenog proizvoda (trenutno, to je oko deset milijardi evra). Šesnaest saveznih zemalja, to je njihova dobrovoljno preuzeta obaveza koja je zapisna u ustav, od 2020. godine moraju da sastave kraj sa krajem bez ikakvog zaduživanja. Trenutno je u toku prelazni period tokom kojeg bi pojedini resori vlade trebalo da se naviknu na to da postoji dužnička kočnica.

Planiranje odozgo na dole

Budžet koji je vlada usvojila za 2012. godinu zbog toga je nešto drugačije struktuiran nego što je to do sada bilo uobičajeno. Naime, pojedina ministarstva više nisu prijavljivala šta im je potrebno kako bi te želje progurala u mukotrpnim pregovorima sa ministrom finansija. Sada je redosled obrnut: vlada određuje finansijske okvire, a onda slede pregovori sa pojedinim resorima.

Od 2016. godine sve će funkcionisati još samo tako, odozgo na dole, jer je dužničkom kočnicom unapred onemogućeno uzimanje novih kredita. Istina, vlada je još prilično daleko od pomenute granice novog zaduživanja od 0,35 odsto društvenog proizvoda. Ministar finansija Volfgang Šojble nada se da ove godine novi dug neće preći granicu od dva procenta. Time bi, istina, Nemačka – pored Finske, Estonije i Luksemburga – bila jedna od retkih članica EU koja ne prekoračuje najvišu granicu zaduženja od tri odsto društvenog proizvoda koja je predviđena evropskim Paktom stabilnosti iz Mastrihta.

Političari su u ustav ipak ugradili mala pomoćna vratanca – u slučaju prirodnih katastrofa ili svetskih privrednih kriza dozvoljeno je i veće zaduživanje, ali se istovremeno mora napraviti plan otplate tih dodatnih kredita.

40 milijardi evra za kamate i rate

Nemačka dužnička kočnica najsličnija je pravilu usvojenom 2001. godine u susednoj Švajcarskoj zahvaljujući kome je ograničen minus u tamošnjim javnim kasama. U međuvremenu navodno i francuski predsednik Nikola Sarkozi zahteva da se slična odredba unese u tamošnji ustav. I u pojedinim američkim saveznim državama od početka godine na snazi je zakonsko ograničenje zaduživanja. Britanska vlada nije uspela da se izbori za zakon kojim bi maksimalni dug smeo da bude najviše 40 procenata bruto društvenog proizvoda zemlje.

„Dužnička kočnica“, naravno, još ne znači i smanjivanje ogromnog brda dosadašnjih nemačkih dugova koji dostižu dva biliona evra. Za kamate i otplatu rata i dalje će odlaziti veliki deo novca poreskih obveznika – trenutno, to je druga po veličina pozicija u saveznom budžetu i iznosi četrdeset milijardi evra.

Autori: Bernd Gresler / Nenad Briski
Odgovorni urednik: Ivan Đerković