Nemačka literatura sa akcentom

Koliko u Nemačkoj ima pisaca čiji maternji jezik nije nemački iako na njemu pišu? Prema proceni Klausa Hibnera – između dve i tri hiljade. Hibner je jedan od članova komisije zadužene za dodelu nagrade „Adelbert fon Hamiso“ koju od 1985. godine dodeljuje fondacija „Robert Boš“ autorima koji pišu na nemačkom jeziku iako im to nije maternji jezik. „Najvažniji kriterijum jeste kvalitet samog dela čime ti autori nemačku savremenu književnost obogaćuju i na svoj način „ukrašavaju“, kaže Hibner. Među dobitnicima te nagrade mogu se naći zaista poznata imena nemačke literarne scene, kao što su Žuža Bank, Aras Oren, Ilija Trojanov i Feridun Zaimoglu.

Tom spisku svakako treba dodati i trenutno najaktuelnije ime – Marjana Gaponenko, rođena u Odesi, u Ukrajini 1981. godine. U svom romanu „Ko je Marta?“, Gaponenko priča priču o 96-godišnjem ornitologu koji poslednje dane svog života provodi proslavljajući svaki dan i svaki trenutak. Istovremeno, ta mlada autorka navodi i bavi se svim propuštenim prilikama 20. veka. „Od ovog romana se zaista može naučiti kako se stvara kvalitetna književnost na nemačkom jeziku“, kaže Hibner.

Nastaje nešto sasvim novo

Nemačka je odavno useljenička zemlja; ljudi dolaze iz svih krajeva sveta, iz najrazličitijih razloga. Oni, međutim, sa sobom uvek donose i svoju kulturu i svoj jezik. A kada se on, kao što je to slučaj kod Marjane Gaponenko, spoji sa drugim, novim jezikom, onda može da nastane nešto zaista jedinstveno i prelepo. U tom „novom“ jeziku, naime, čuje se zvuk maternjeg jezika, njegove metafore i jezičke strukture, adaptirane poslovice – sve ono što je nemačkom jeziku u tom smislu zapravo ne neki način bilo strano. „Takav jedan tekst zaista može da prosvetli nemačkog čitaoca, jer je reč o novom jeziku kakvog do sada još nikada nije bilo“, objašnjava Hibner.

Tokom poslednje četiri decenije, književnost iz pera autora useljenika postala je raznovrsnija po svom sadržaju i obliku, iako mnogi još uvek pišu klasične „izbegličke priče“. No, kako kaže Hibner, većina se bavi globalnim, evropskim pitanjima i temama. Njihova lična iskustva i drugačiji svet iz koga potiču se oseća, čime te priče i književnost postaju još dragoceniji. Na primer roman „Šećerni život“, 31-godišnjeg Pjotra Magnusa Nedova, rođenog u Sovjetskom Savezu i odraslom u Moldaviji, Rumuniji i Austriji. Nedov je kasnije studirao u Parizu, Moskvi, Beču, Montrealu i Kelnu, a danas nije samo pisac već i filmski reditelj i keltolog.

On u svom romanu na originalan način spaja svoja iskustva i sećanja na Moldaviju nekada, o promenama i situaciji kakva je danas, ne skrivajući ni činjenicu koliko ga svakodnevne priče i vesti oko (ekonomske) krize u Evropi zapravo nerviraju. Glavni junaci su mlada žena i muškarac kojima je dosta života i koji čeznu za smrću, ali na kraju im ipak „smrt ne polazi za rukom“ i oni ostaju u životu.

I u tom romanu primećuje se ono što je zapravo zajedničko mnogim piscima, bez obzira odakle su, a koji pišu na nemačkom – a to je da je njihova domovina zapravo ceo svet. Kako kaže Hibner, njih ima sve više: „I to je književnost kojoj s pravom možemo da se radujemo i da je sa nestrpljenjem očekujemo i u budućnosti.“

Autorke: Silke Bartlik / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković