Nemačka pati od certifikatitisa!

„Oko opštine Viljar de Kanjas pletu se – kao što je to često slučaj sa španskim selima – razne legende, piše Zidojče cajtung. Prema jednoj od njih, „pre par godina je najstariji žitelj sela sanjao kombinaciju brojeva za koju su svi meštani bili uvereni da će biti izvučena kao glavna premija na lutriji. Čitavo selo je tražilo loz sa tim brojem, koji niko drugi nije smeo da sazna. Na kraju su ga našli, ali od dobitka nije bilo – ništa“. (…) „Ovog vikenda, mnogi su se ponovo setili te priče, jer je stanovnike Viljara ponovo uhvatila euforija, pa su u lokalnoj krčmi priredili slavlje kada je jedna portparolka vlade preko televizije najavila da će njihovo selo postati glavno privremeno skladište nuklearnog otpada u Španiji. Usledila je Fijesta. Svi su bili ubeđeni da je ta vest isto što i glavni zgoditak na lutriji.“

„700 miliona evra direktnih investicija, 300 novih radnih mesta koja će nastati u fazi gradnje, to su argumenti koji su iz sela oterali i poslednjeg nevernog Tomu. Malobrojni protivnici atomskog groblja samo što nisu linčovani.“ Izraz groblje za atomski otpad nije uplašio konzervativnog gradonačelnika Hosea Mariju Saiza, koji u gradnji skladišta vidi novu dinamiku u monotonoj svakodnevici. To se vidi i iz njegove izjave: “naša svakodnevica je groblje.” (…) “Protest zbog nuklearnog zračenja je izostao ne samo u Viljar de Kanjasu, već i u čitavoj Španiji. Kada je raspisan konkurs za groblje atomskog otpada, prijavilo se 14 opština. Viljar je pobedio i sada će, kako piše Zidojče cajtung, da „zrači od sreće“.

Frankfurter algemajne cajtung u članku pod naslovom „Muftimobing“ piše o „jednom muslimanskom duhovniku za koga je Nova godina suviše hrišćanska“: „U Turskoj potrošačka groznica traje ne do Božića, već do Nove godine. Zapadno orijentisani Turci za Novu godinu čak kite i jelku. Prilježni poslovni ljudi su reagovali na taj trend, pa sada svaki Turčin od svog doma može da napravi šljašteći festival novogodišnjih ukrasa. Tako je i u Turskoj, baš kao i kod nas, na mnogim fasadama mogla da se vidi lutka Deda Mraza koji se penje uz zidove. Za muslimane koji strogo shvataju religiju, to je trn u oku. Oni svake godine ponavljaju da je Deda Mraz ponikao iz hrišćanske tradicije i da zato ne sme da se trpi u njihovoj zemlji.

Ove godine, najglasniji je bio muftija iz Kešana. On je najpre utvrdio da nije sigurno da li je Deda Mraz uopšte postojao: reč je o izmišljotini hrišćana, rekao je za list Hurijet. Muftiji još više smeta to što Deda Mraz u kuće ulazi kroz prozore i odžake: da je pristojan čovek, ušao bi na vrata. Mi uvek ulazimo kroz vrata. Jer, Kuran nas tome uči. Zašto bi se neko opredelio za dimnjak? – Mi sami se nikada nismo tako kritički bavili poreklom Deda Mraza. Mada legenda o njemu kaže da potiče od biskupa iz Mire, odnosno današnje Demre, mestašca na jugu Turske, nekoliko stotina kilometara udaljenog od kuće muftije iz Kešana…“

„Nemačka pati od teškog certifikatitisa“ – naslov je teksta u kome list Di velt konstatuje: „Za svaku i najmanju delatnost, država traži svedočanstvo. Samo onaj ko ima certifikat, važi kao obrazovan. Posledice su strašne.“ „Obrazovanje je ono što ostane kada se sve što je naučeno zaboravi. – Ovaj citat pedagoga Georga Keršenštajnera od pre 90 godina, danas je opšte dobro. Ali, taj citat se samo ponavlja, ali ne i usvaja. Jer, kada bi bilo tako, morali bismo da postanemo skromniji i da obrazovanje priznamo kao nešto difuzno – kao nešto što ne može da se propita u maniru leksikona, kao u kvizu „Želite li da postanete milioner“. Kao mešavinu činjenica i talenta za kombinovanje, stila i sigurnosti u nalaženju zajedničkog jezika sa različitim ljudima. Ali, potrebna nam je mogućnost da se obrazovanje meri.

To je nemački fetiš. Posebno otkako Nemačka loše prolazi u rezultatima studije PISA kao i njenih novijih derivata. Obrazovanje u Nemačkoj nije ono što ostaje, već ono što može da se dokaže ili izmeri kada se zaboravi sve što se učilo. Dokazi obrazovanja i certifikati o obrazovanju – to je ono što vlada u Nemačkoj. (…) Posebno u poslovima u vezi sa obrazovanjem, vaspitanjem ili staranjem o ljudima, političari pokazuju tendenciju da traže sve više certifikata, a da isključe zdrav razum. Jedna majka, nakon godina sopstvenog vaspitnog rada, sigurno neće pustiti dete da padne sa stola za prepovijanje. A i kada bi to učinila, koji certifikat bi bio garancija da to ne može da joj se desi? Ili državno priznata delatnost, ili ništa. Dobrovoljna aktivnost je dozvoljena, ali čim neka delatnost treba da se obešteti sa par evra – tražimo certifikate.”

Pripremio Saša Bojić
Odg. urednik: Jakov Leon