Nemačke firme uglavnom ćute o saradnji sa Iranom

Nedaleko od prve iranske atomske centrale Bušer, na obali Persijskog zaliva, nalazi se gradić Asalujeh. To je zapravo jedno potpuno beznačajno mesto, ali u ušima rukovodilaca energetskih koncerna ovoga sveta, to je vrlo zvučno ime. Jer ispod Asalujeha se nalazi Južni Pars, kako se pretpostavlja najveće nalazište zemnog gasa u svetu. Zato je Asalujeh trenutno najveće petrohemijsko gradilište u svetu i zato je interesantno i za nemačku industriju.

«Za poslove oko postrojenja Nemci su nesumnjivo partner broj jedan. Mi imamo milijardski teške ugovore za nemačke firme. Veliki proizvodjači postrojenja kao što su Lurgi, Krup-Ude ili DSD rade u Iranu na velikim projektima», kaže Mihael Tokus, generalni sekretar nemačko-iranske trgovinske komore u Teheranu. Tačnije rečeno on je to rekao pre tri godine. Upravo tada su Nemačka i Iran potpisali sporazum o obostranoj zaštiti svojih investicija. Tim sporazumom je omogućeno nemačkim firmama da profit koji ostvare u Iranu bez problema mogu da prebace u Nemačku, a isto tako dozvoljava im se i ulazak u iranski džoint venčer. Sve te firme su i danas aktivne u Iranu, a energetski koncern Eon razmišlja da tamo ponovo krene u posao i to sa iranskim gasom. Ali Mihael Tokus danas više ne želi da pominje imena nemačkih firmi koje imaju poslove u Iranu. Na Internet stranici nemačko-iranske trgovinske komore u medjuvremenu je izbrisan link sa nazivima nemačkih firmi. Sve one, kao što je rečeno, i dalje rade u Iranu, ali ne žele da se o tome glasno govori. Pri tom izgradnja postrojenja za petrohemijsku industriju nije jedini sektor gde nemačke firme zaradjuju u Iranu.

«Mi ovde na tržištu imamo sasvim novog Dajmler-Krajslera, koji u Iranu počinje da sklapa svoju E-klasu; a imamo i Folksvagen. Treća oblast je nemačka mašinogradnja. Tradicionalno nemačka mašinogradnja ima udeo u ukupnom nemačkom izvozu u Iran od oko milijardu evra, a Iran je za nemačku mašinogradnju danas značajniji od etabliranih zemalja kao što su, recimo, Kanada ili Indija», kaže Tokus.

U medjuvremenu Iran je za nemačku industriju postao najveće izvozno tržište na Bliskom istoku, čak značajnije od Saudijske Arabije. Prošle godine nemački izvoz u Iran je iznosio četiri i po milijarde evra.

Obim nemačko-iranske privredne saradnje je devedesetih godina bio opao usled političkih kriza. Najpre zbog atentata 1992. godine, kada su u jednom lokalu u Berlinu ubijena četiri iranska disidenta Kurda, za šta je optužena iranska tajna služba, a zatim i zbog osude na smrt nemačkog biznismena Helmuta Hofera u Teheranu 1997. godine, optuženog za nedozvoljen seksuelni odnos sa muslimankom, mada je ta presuda kasnije revidirana. Poslednjih godina, otkad su te krize potisnute u drugi plan, nemački izvoz u Iran se godišnje povećava za 20 do 30 odsto. U obrnutom smeru Iran gotovo da ne igra nikakvu ulogu. Iranska nafta ne pokriva ni pola procenta ukupnih nemačkih potreba za ovim energentom. A to nešto persijskih tepiha ili pistaća koji se mogu naći u nemačkim radnjama gotovo da nisu vredni pomena.

Nemačke firme prave dobre poslove u Iranu ponajviše zbog američkih pretnji sankcijama, a redje na bazi pravih investicija. Recimo BASF napravi neko postrojenje ili Simens opremi elektranu, prime pare i opet nestanu. Jer kod velikih investicija od preko 20 miliona dolara mora se načiniti izbor izmedju poslova u Iranu ili u Sjedinjenim američkim državama. Koliko je snažan američki pritisak sa sankcijama mogao je da oseti i Tisen-Krup. Kada je koncern u sedamdesetim godinama bio u krizi, priskočili su Iranci i sa 25 odsto kapitala spasli taj koncern bankrota. Ali pritisak Sjedinjenih američkih država je pre godinu dana doveo do toga da je Tisen-Krup smanjio udeo Iranaca u kapitalu koncerna na manje od 5 odsto i oduzeo im njihov poslednji mandat u nadzornom odboru preduzeća.