Nemački deo Pacifika prepun bakra i nikla

Na morskom dnu se nalazi grumenje mangana, koje sadrži 30 odsto ovog metala. Govori se o pojasu mangana u kojem ima 62 milijardi tona ovog retkog metala. Međutim, istraživače i industriju koja ih plaća ne zanima toliko mangan, već pre svega bakar, nikl i kobalt koji se nalaze u „crnim krompirima“ mangana.

Zakupljen „komad“ okeana

Neke zemlje su već 2001. rezervisale deo pacifičkog dna. Nemačka je propustila početak i tek se 2006. godine priključila međunarodnoj trci za blaga na morskom dnu. Zakupila je površinu od 75.000 kvadratnih kilometara, što je skoro veličina Bavarske. Ta površina se nalazi između 5. i 10. stepena geografske širine severno do Ekvatora, ili, jednostavnije rečeno, između Havaja i Meksika.

Geolog Tomas Kun zajedno sa timom nemačkih naučnika proveo je prošle godine šest nedelja na specijalnom brodu „Sunce“ u pojasu mangana. Kun kaže da je zadatak prvo bio da se napravi takozvana batimetrijska karta nalazišta – uz pomoć video snimaka i uzoraka. Zvučnim signalima se određuje dubina mora, pa je tako utvrđeno da se grumeni mangana u oblasti Pacifika koji je zakupila nemačka, nalaze na dubini od 4.800 metara.

Umesto uvoza

Nemačka ne spada u zemlje koje su bogate sirovinama i mora da ih uvozi. Bakar, nikl i kobalt se uvoze čak 100 odsto. Eugen Vajnberg , specijalista za sirovine pri Komerc banci, kaže da se zbog toga pozdravlja svaki korak ka nezavisnosti od uvoza.

Međutim, Nemačka će morati da pričeka, jer do 2021. ima samo licencu sa istraživanje, a tek posle toga će moći da zatraži licencu za vađenje ruda. U nemačkoj oblasti ima oko osam miliona tona bakra i deset miliona tona nikla. Time bi Nemačka pokrila svoje potrebe za bakrom za šest godina, a nikla čak za 80 godina. Bakar se koristi pre svega u elektrotehnici ili mašinogradnji, dok se nikl koristi pre svega za oplemenjivanje čelika.

Grumenje mangana na dnu Pacifika nije neko novo otkriće. Još pre 30 godina su ih istraživali nemački naučnici. Međutim tada takozvani crni krompiri nisu bili tako cenjeni. Iz jednostavnog razloga – početkom osamdesetih cene metala su bile u padu. Međutim naučna istraživanja su se ipak isplatila, jer nemačka već ima gotove karte i analizirane uzorke.

Morsko dno pripada svima

Morsko dno je zajedničko blago celog čovečanstva – tako to piše u sporazumu UN o pravima mora donesenom 1994. godine. To znači da mora i morsko dno, van teritorijalnih voda – ne pripadaju nikome. Tom ničijom zemljom upravlja Međunarodna institucija, pri UN, čije sedište se nalazi na Jamajci. Od 2001. godine ta institucija odlučuje o zahtevima država i privatnih firmi koje traže licence za istraživanje ili vađenje blaga sa morskog dna. Licenca za istraživanje se izdaje na 15 godina.

Trenutno sedam država i jedan konzorcijum imaju licence za istraživanja, među njima su Indija, Rusija, Kina, Južna Koreja. To znači da će države koje su među prvima dobile licencu moći da počnu da vade rude sa morskog dana već 2016. godine.

Međutim vađenje grumenja mangana sa morskog dna nije potpuno bez rizika. Na dnu se nalaze i životinje i biljke i mnoge organizacije za zaštitu okoline su zabrinute za taj osetljivi ekološki sistem.

Autori: Rajna Brojer / Dijana Roščić
Odg. urednik: Nemanja Rujević