Nemački glas Roberta de Nira

„Pet minuta posle izlaska iz studija za sinhronizaciju još govorim tako. Inače bih govorio drugačije. Da taj glas ima nešto, nešto opuštajuće. Umesto slenga, nešto što spušta glas. On ima iskustva pred kamerom…to je jasno. I većina onoga što radi - vau!“

Njegov glas može da zvuči uzbudljivo… čak erotično. On samo skromno kaže da mu je glas pokretljiv. Na radiju njegovim glasom mame slušaoce. Debele romane pretvara u tanke diskove za slušanje dok se vozimo.

I kada sinhronizuje filmove „Hitlerovi pomoćnici“ ili „Hitlerove žene“ - njegov glas nikada ne preti da neprijatno oživi crno-bele slike mračnih vremena – uvek ostaje distanciran.

„Tata, je l’ ima ovde Indijanaca“ - glasila je njegova prva rečenica na filmu koju je izrekao kao „sin“ Džona Vejna.

A onda je 1976. režiser Martin Skorseze tražio nemačkog spikera za glas Roberta de Nira u filmu „Taksista“. Brikner se pojavio na kastingu i pobedio. To ga je učinilo slavnim u nemačkim bioskopima, baš kao i glumca. Od tada je on De Nirov glas na nemačkom.

Da li je tokom godina nešto preuzeo od De Nira?

„Ništa nisam prihvatio od njega i on me ne zanima kao ličnost. Ja o njemu ne znam nište više od ostalih ljudi koji odlaze u bioskop. Možda čak i manje od njih. Ja ga sinhronizujem i pokušavam da shvatim njegove uloge. To je sve“, odgovara Brikner.

Brikner voli svoj posao, na pozornici i u studiju za sinhronizaciju. Za njega to nisu dva sveta: „Ne pokušavam da govorim drugačije nego kada sinhronizujem, pokušavam da se saživim sa ulogom. To znači da menjam boju glasa, sve u zavisnosti od karaktera“.

Još 1971. godine Brikner sinhronizuje Alena Delona u vesternu „Rivali pod crvenim suncem“. Tu njegov glas još nije tako poznat: i sada se Kristijan Brikner se pomirio sa tim da je kao glumac mnogo manje poznat. Dovoljna satisfakcija mu je to što je najuspešniji nemački sinhronizator. Mediji su mu odavno dali nadimak – glas.

autori: Gec Gerson / Dijana Roščić

odg. urednik: Nemanja Rujević