Nema mira u Libiji

Stanovnici mesta Bani Valid, oko 170 kilometara jugoistočno od prestonice Tripolija, sebe vide kao gubitnike revolucije. Njihov grad je tokom i posle revolucije bio pozornica ratnih sukoba. Stanovnici, većinski verni Gadafiju, su posle njegovog svrgavanja, izgubili i svoje privilegije.

U tom gradu pretežno živi najveće libijsko pleme Varfala. Pored Gadadfe, plemena dugogodišnjeg vlastodršca Moamera Gadafija, članovi plemena Varfala uživali su ranije posebne povlastice. Preko plemenskih veza, Bani Valid je povezan sa nekadašnjim Gadafijevim uporištem, Sirtom na Sredozemnom moru, kao i jugozapadne prestonice Sabha. Sva tri mesta su 2011. većinski bila na strani režima.

U Bani Validu se još uvek svuda mogu videti tragovi razaranja. Godine 2011, NATO je bombardovao to mesto u brdima. Otkada je država naredila vojnu ofanzivu u oktobru 2012, Bani Valid liči na srušeno utvrđenje. Odnosi sa uticajnom lukom Misrata, uporištu Gadafijevih pristalica, bili su puni tenzija.

Osveta i plemenski ratovi

Pored konflikata između Misrate i Bani Valida, sukobi su sve učestaliji i u ostalom delu zemlji. Najčešće se događaju tamo gde se oružane etničke grupe bore za uticaj, zemlju i izvore. Prelazna vlada je bespomoćna, između ostalog i zato što je integrisala pobunjeničke grupe u vojsku. Ali one se pre svega osećaju obaveznim da izvršavaju naređenja svojih direktno pretpostavljenih, i interese svojih plemena.

Plemenske razmirice sežu nekoliko vekova unazad. Te napetosti Gadafi je još više pojačao favorizovanjem nekih plemena i strateškom relokacijom etničkih grupa.

Posle svrgavanja i smrti Gadafija, u oktobru 2011. počeli su osvetnički ratovi za odmazdu ratnih zločina. Na primer, u bivšem uporištu Gadafija, Tavargi, pre revolucije živelo je oko 30.000 ljudi. Njih su uhapsili, prognali ili ubili bivši pobunjenici iz susednog grada Misrate. Od tada je grad prazan.

Poravnjanje računa iz 40 godina duge diktature održava nasilje u životu. Zemlju oduzetu pod Gadafijevom vlašću, izvorni vlasnici su delom povratili nasilnim putem.

„Hej, ti čadski plaćeniče!“

Mnogi stanovnici mesta Sabha osećaju se ugroženim zbog priliva drugih grupa. „Povratnici i uljezi kontrolišu gradski savet i ucenjuju vladu“, kaže Husein Mohamed, koji kao vlasnik zemlje pripada višoj klasi. On smatra da su pripadnici plemena Avlad Sulejman vandali. Ali čak i oni su, kaže, bolji od plemena Tubu.

Ta etnička manjina živi u Čadu, Nigeru i Libiji. Većina Libijaca ih smatra uljezima. Čak i oni sa dokazom da su rođeni u Libiji, ne mogu da se odupru toj stigmi. U Libiji je rasizam rasprostranjen, pre svega prema afričkim migrantima pa i prema crnim pripadnicima plemena Tubu.

„Moja boja kože treba da odluči jesam li odavde?“, ljuti se Sidi Kela, trgovac iz Murcuka. „Veći sam Libijac od mnogih Arapa!“ Drugi mu uzvraćaju sarkastično. „Hej ti čadski plaćeniče“, pozdravljaju se dvojica mladih mškaraca.

Manjine traže veća prava

Tubu ne očekuju više mnogo od sugrađana i države, a pre svega imaju poverenja u svoju vojnu moć, uspostavljenu 2011. Vreme revolucionara jeste prošlo, ali nije prošlo i vreme oružanih sukoba. U Sabhi redovno dolazi do krvavih okršaja između plemena Tubu i Avlad Sulejman. Manjine – Berberi, Tuarezi i Tubu – sve više insistiraju na većem pravu na odlučivanje i delom prete nasiljem ukoliko im se ta prava i nadalje budu uskraćivala.

Autori: Valeri Štoker / Ivana Ivanović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković