Nema nacije za umetnike

„GERMANIA“ – za sva vremena su ta slova utisnuta na kamenu, na nemačkom paviljonu Venecijanskog bijenala. Ali, prvi put u dugoj istoriji, na njemu ne izlažu umetnici iz Nemačke. Tamo gde je bila „Germania“, sada je „Francia“ i obrnuto. U skladu sa 50. godišnjicom Jelisejskog sporazuma, kojim je zapečaćeno nemačko-francusko prijateljstvo, na inicijativu Ministarstava spoljnih poslova, dve zemlje zamenile su svoje paviljone.

Ukupno 28 zemalja ima svoje paviljone u Veneciji. Svaka od njih šalje jednog ili više predstavnika u trku za „Zlatnog lava“.

Tek pre dve godine, trofej je za Nemačku ponovo osvojio Kristof Šlingenzif sa svojom instalacijom. I tada, kao i danas, za izbor umetnika zadužena je Suzane Genshajmer, direktorka Muzeja za modernu umetnost u Frankfurtu na Majni. Razmenom paviljona, ona i koleginica Kristin Marsel iz pariskog centra Pompidu, dovele su u pitanje podelu umetnika na nacije. To je tradicija koju već mnogi smatraju prevaziđenom.

Teret nacističkog vremena

Suzane Genshajmer je na 55. Bijenalu po drugi put zadužena za izbor umetnika nemačkog paviljona. Kaže da je raduje to što je mogla da se otrgne „dominaciji“ zgrade jer svi nemački posleratni umetnici koji su izlagali na Bijenalu, osećali su se obaveznim da se pozabave istorijom paviljona koji su nacisti promenili 1938. godine. Jozef Bojs je 1976. godine tu instalirao legendarnu „tramvajsku stanicu“. „Spomenik za budućnost“, posvećen ljudskoj patnji. Skultpor Ulrih Rikrim prevezao je četiri gigantska, teška kamena bloka u unutrašnjost, kako bi monumentalnim dimenzijama paviljona napravio protivtežu. Standard je postavio Hans Hake, koji je 1933. godine podne ploče enterijera razvalio i ostavio da leže poput šuta. Posetioci su se tada našli pred razrušenim poljem, na kojem im je bukvalno klizilo tlo pod nogama.

Proboj kroz razmenu

„Mislila sam da je dobro da arhitekturu ne koristim kao osnovu“, objašnjava Genshajmer. Zamenom je dobila podsticaj da radi internacionalno, te da evropsku temu stavi u globalni kontekst. Pritom je iskoristila svu slobodu i predstavila četiri umetnika koji ne potiču iz Nemačke. Na prvi pogled za Kineza Aj Vejveja, nemačkog Iranca Ramulda Karmakara, Indijku Dajanitu Sing i Južnoafrikanca Santua Mofokenga malo toga je zajedničkog.

Svi oni, međutim, umetnost shvataju politički i usko su povezani sa Nemačkom. Aj Vejvej kaže da ga je poziv iznenadio i da učešće za njega predstavlja veliku čast: „Imam veliko poštovanje prema umetnicima koji su ovde u prošlosti izlagali. Takođe ja imam posebnu vezu sa Nemačkom. Svi moji prvi radovi su bili izlagani u Nemačkoj.“

Različite veze sa Nemačkom

Veza Santua Mofokenga sa Nemačkom je tehničke prirode. Južnoafrički umetnik svoje slike izrađuje u jednoj berlinskoj laboratoriji. Suzane Genshajmer kaže da je za njega svojstveno da prikazuje perspektivu ljudi koji žive u južnoj Africi, koji aparthejd svakodnevno proživljavaju. U Veneciji će izložiti seriju nazvanu „crne fotografije“. On dokumentuje i kako velike internacionalne kompanije prisvajaju čitava zemljišta, ne ustručuvajući se pritom ni da prekopavaju groblja.

Radovi reditelja Romualda Karmakara bave se Nemačkom i njenom istorijom. Karmakar je dete Francuskinje i Iranca i rođen je 1965. godine u Visbadenu, u Nemačkoj.

Razgradnja svesti o naciji

„Ne volim ideje o nacionalnosti. Zato sam prihvatila poziv“, kaže Indijka Dajanita Sing. Ona fotografijama i filmovima autobiografski reflektuje svoj život žene u indijskom društvu. Nemačka publika ju je upoznala i ceni je. U Nemačkoj se objavljuju i njene knjige.

Indijka je srećna što nacionalnost u nemačkom paviljonu ne igra nikakvu ulogu. Već deset godina neprestano ponavlja: „Gledajte moje radove i ne brinite se da li sam Indijka ili Pakistanka, ili bilo šta drugo.“ Ona se neprestano pita: „Zašto je moje poreklo toliko važno?“

Četiri umetnika sa četiri različita pogleda na svet. Kakve to veze ima sa Venecijom? Pokazaće se.

Autori: Sabine Elce / Boris Rabrenović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković