Ugledni profesor ekonomije beogradskog univerziteta je – ima tome godina dve – gostujući na jednoj od postjugoslovenskih nacionalno ofarbanih televizija analizirao Evropsku uniju. Nazovimo ga za potrebe ovog teksta profesor Haze.
Sećam se da sam taman pomislio kako je reč o pametnom ekonomisti jer je kritikovao nerealna očekivanja ljudi od približavanja Evropskoj uniji, kadli profesor poče da tumači evropski „prostor“. Ukratko: „Sve što je u Evropskoj uniji to je smešteno po raznim državama, ali je u biti to nemački prostor".
Šta znači „u biti“?
Pa za profesora je stvar jasna. Evropski parlament je u Strazburu. Strazbur je u Alzasu. A Alzas je istorijski deo nemačkog jezičkog prostora. Dakle – Alzas je nemački prostor pripojen Francuskoj. Alzašani se, dakle, samo prave Francuzi. Oni su kriptonemci.
Naravno, ovo nije činjenica već, psihološki gledano, projekcija. Neću sada da se osvrćem na stotine godina koje su Alzašani naizmenično provodili u sklopu francuske ili nemačke države. Ukratko, većina njih su danas politički i jezički Francuzi i to ne dovode u pitanje ni oni ni Pariz. Oni su istovremeno svesni svojih nemačkih kulturnih korena, jer uglavnom stariji, kod kuće i u kafani, govore alzaškim dijalektima: švapsko-alemanskim i mozelsko-franačkim.
Logika smeštanja Evropskog parlamenta u Strazbur nije ni pod razno bila nekakva nemačka želja da na „svom prostoru“ ustoliči Evropsku uniju kao prerušenu Nemačku. Već logika francusko-nemačkog pomirenja. Evropski parlament je podignut u gradu oko kojeg su se kao oko zlatne jabuke Francuzi i Nemci u istoriji više puta dobro potukli. U dvadesetom veku beše to pravo mesto da se nacionalizam zameni uzajamnim uvažavanjem pa i prijateljstvom. To bi bilo isto kao kad bi u Mitrovici, Vukovaru ili Mostaru bilo sedište Balkanske Unije.
Velikonemačke fantazmagorije
Profesor Haze se dohvatio „nemačkog prostora“ pokušavajući da pokaže kako je Evropska unija neka vrsta potajne reinkarnacije Velike Nemačke. Čak je lupio da je Brisel doduše u Belgiji, ali je germanski, a time i nemački.
Pre svega, pola stanovnika Brisela navodi da mu je francuski maternji jezik. Holandski (kao germanski jezik) navelo je tek dvadesetak odsto stanovnika. Ostali su dvojezični ili uopšte ne pripadaju ni flamanskoj zajednici koja govori holandski ni valonskoj u kojoj je francuski dominantan.
Dakle u Briselu ne postoji čak ni dominacija holandskog, a kamoli nemačkog. Reći da je belgijski glavni grad „germanski, a time i nemački“ spada u kategoriju teške kafanske proizvoljnosti.
Mastriht, prelepi holandski gradić, dobio je čast da bude mesto potpisivanja ugovora o osnivanju Evropske unije zato što je i on „nemački“. Pri tome je gospodin Haze priznao da je Mastriht „doduše belgijski ali je nemački“.Kojom vratolomijom je profesor prvo došao do lociranja holandskog grada u Belgiju, pa onda u „nemački prostor“?. U ovom gradu živi oko 120 000 ljudi, a od njih su 107 000 – ponosni Holanđani. Oni bi se smrtno uvredili da im neko kaže – vi ste belgijski Germani, pa je ovo zato nemački prostor.
Misaona operacija tipa – Nemci su Germani, pa su svi Germani Nemci (od Danaca preko Engleza i Flamanaca do Šveđana itd.), nije samo pogrešno postavljena logična jednačina za koju se u gimnaziji dobija jedinica kao kuća. Ona nam otkriva isti emotivni sklop po kojem se i ono što je čoveku milo i ono čega se pribojava uveliča i iskrivi do mitskih dimenzija koje odgovaraju niščem stanju njegova duha. Što veća duhovna nemoć to veća mitomanija. Njoj nije dovoljna Nemačka sa svojih osamdesetak milona stanovnika i najjačom evropskom privredom. Mitomanu je potreban i „nemački prostor“ koji u fantaziji obuhvata Brisel, Mastriht i Strazbur.
Mitomani i zavere
Ta se izmišljotina potom iznese kao dokaz da je EU neka vrsta Četvrtog rajha.
No profesor Haze samo artikuliše jednu snažnu emotivnu potrebu, proširenu na Balkanu. Potrebu da svet protumači na osnovu konspirativnih namera velikih sila. Zavere se otkrivaju u kafanama, njihovim virtuelnim ispostavama u elektronskoj mreži te na televizijskim brbljaonicama, a šta pri tome neko lupi – lupi. Važno je da dobro zvuči.
Profesor ekonomije možda čak i zna da govori neistinu ali podilazi ciljnoj grupi. U takve teze veruju razni tipovi sa kojima sam se sretao od Jadrana do Dunava. Posle trećeg pića obično počnu da mi objašnjavaju ulogu i smisao nemačke dominacije u Evropi. Uglavnom su gluvi za mojih četvrt veka iskustva sa Nemačkom i Nemcima. Prosvetljuju me, objašnjavaju mi zemlju u kojoj živim i ljute se na kraju kada zatražim činjenične dokaze za njihove opskurne teorije. Zaključuju otprilike ovako: „To ne vidi samo budala. Mala daj turu".
Iza ovakvih kafanskih teza krije se nacionalistička slika sveta. Nacionalizam je idologija koja ne prihvata nepoklapanje etničkih i državnih granica. Nacija je po nacionalistima isključivo zajednica ljudi istog porekla. To poreklo je dokazivo na osnovu konfesije i jezika. Svi takvi ljudi bi morali da se okupe u jednu državu, neka košta šta košta.
Vera kao šestar
Zato se profesorova sumanuta teza o „nemačkom prostoru“ još uvek lepi za ljude kao žvaka na području gde su se granice redovno označavale krvlju. Zato i aktuelne teze trećerazrednih američkih političara ili penzionisanih britanskih diplomata o potrebi dodatne „razmene teritorija“ na traumatizovanom postjugoslovenskom području mnogima izgledaju razumno.
A radilo bi se samo o dovršenju etničkog čišćenja. Pa da bude po principu iz šesnestog veka koji je ustoličen da bi se zaustavilo nasilje između protestanata i katolika u Nemačkoj: čija je zemlja, toga je i vera. 2017. to ne zvuči razumno već kao program Islamske države.