Nemci u jednu, migranti u drugu školu

14-godišnji Muhamed iz berlinskog Nojkelna važi za problematično dete. Njegova oba starija brata su po celi dan na ulici. Završili su samo osnovnu školu i ne mogu da nađu posao. "Ej, Muhamede što ideš u školu?" - pita ga stariji brat Gokan skoro svako jutro na lošem nemačkom. "Zato što moram", odgovara iznervirano Muhamed. On mrzi svoju školu, a na časovima u principu ne razume o čemu se govori. Često ne razume svoju nastavnicu ni jednu jedinu reč. Ali, sramota ga je da to kaže. Onda se tokom časova primiri ili sa svojim drugarom u klupi priča na turskom.

Muhamedova priča je izmišljena, ali to je zapravo istinita priča mnogih mladih u celoj Nemačkoj. Oni žive u problematičnim četvrtima od Keln-Milhajma, preko Frankfurt-Galusa do Berlin-Nojkelna; žive na ulici gde se mnogo više govori turski nego nemački. Mnogi imaju osećaj da su ih nastavnici zapostavili, a roditelji često ne znaju kako da im pomognu. U njihovim školama nema nemačke dece, jer ona radije idu u druge škole - često mnogo dalje od delova grada koje političari ocenjuju kao "socijalno problematične" - daleko od dece kao što je Muhamed.

Luka i Sofija nisu zajedno s Muhamedom i Huljom

Eksperti za obrazovanje ovu pojavu nazivaju "obrazovna segregacija". Ovaj rogobatan pojam ne znači ništa drugo do odvajanje dece po socijalnom i etničkom poreklu. I dok dečaci i devojčice, koji se zovu Murat i Hulja idu u škole u svojim kvartovima, roditelji, čija se deca zovu Luka ili Sofija, svoju decu šalju u najbolje škole u gradu.

Istraživanje koje je nedavno objavila Fondacija za integraciju i migraciju (SVR) pokazuje kako su u školama s velikm procentom dece migranata, deca u proseku slabije obrazovana. No, naučnici se manje bave pitanjem, zašto dolazi do segregacije, a više pažnje posvećuju pitanju kako izaći na kraj s ovim fenomenom.

Fondacija za integraciju i migraciju ne preporučuje da se političkim merama roditelji Luka i Sofija primoravaju da šalju svoju decu u škole koje pohađaju mahom migranti. Jer, došlo bi do velikih protivljenja takvim odlukama, smatraju u SVR-u. I zato ova fondacija traži nove metode kako bi se obrazovanje poboljšalo u školama u koje nemački roditelji izbegavaju da šalju svoju decu.

Međunarodni razred

U školi Bertold Breht u Bonu jedna trećina učenika je migrantskog porekla. Neki su tek od skora u Nemačkoj a neki su tu rođeni, ali kod kuće govore svoj maternji jezik. Direktor škole, Rajnhold Pfajfer kao posebno važno ističe podršku u učenju jezika. Jer, ko ne zna dobro nemački neće moći ni da završi školu i zbog toga Pfajfer i njegove kolege od samog početka podstiču decu da uče jezik. "Mi na časovima nemačkog radimo tako da dvoje kolega sednu zajedno i onda izdvoje decu sa kojima formiraju manje grupe za učenje. I tu se radi ili o dopunskoj za lošije ili o dodatnoj nastavi za bolje đake", tako glasi princip u školi Bertold Breht u Bonu.

Pored toga u školi postoji i tzv. međunarodni razred. "A u njemu su deca starosti od osam do 10 godina i niko od njih skoro da ne govori nemački." Smisao ovog razreda je da se njihov nemački toliko poboljša da oni nakon dve do tri godine mogu normalno da pohađaju nastavu. A kako bi se taj cilj i postigao đaci imaju i do 12 časova nemačkog sedmično.

Škola Bertold Breht je dobar primer

Diana Sahrai, ekspert za obrazovanje sa Univerziteta Duizburg-Esen posebno se bavi pitanjem "obrazovne segregacije". A ovo što se radi u školi Bertold Breht u Bonu pohvalila je kao dobar primer. No, skeptična je u jednom. "Ako deca idu u ovaj razred duže od jedne ili dve godine i druže se samo između sebe, što će reći da nemaju kontakta s decom koja dobro govore nemački, onda samim tim i jezik uče sporije."

Ali, Rajnhold Pfajfer ovu fazu odvajanja vidi potpuno drugačije. "Deca su nakon toga toliko dobra da ogromna većina uspe i da diplomira." Za njega, čoveka iz prakse, to je ono što se na kraju računa - razultat.

Istraživači iz Fondacije za integraciju i migraciju školama i vlastima kao ključno savetuju to da škole moraju da budu otvorene za multikulturalnost, da se nastavnici senzibilišu za različitosti svojih učenika i da se poboljša komunikacija s roditeljima. A za mlade poput Muhameda s početka priče, interkulturalno otvaranje škola bi svakako bio već jedan korak u pravom smeru. Ako bi se njegov nemački poboljšao i njegovi nastavnici našli put do njega i njegovih roditelja, i njegove ocene bi ubuduće sigurno bile bolje. A možda bi uspeo i da diplomira.

Autori: Ana Peters / Svetozar Savić

Odg. urednica: Ivana Ivanović