Neonacisti su samo simptom

NPD je protivustavna partija. Ko u to sumnja, njemu se preporučuje da baci pogled u Osnovni zakon, konkretno član 21, pasus 2: „Partije koje za cilj imaju ograničavanje ili ukidanje slobodarskog demokratskog poretka ili ugrožavanje Savezne Republike Nemačke, ili je ponašanje njihovih članova takvo – protivustavne su.“

Naravno da NPD pokušava, manje ili više vešto, da izbegne stvaranje utiska da želi da ukloni demokratiju ili čak ugrozi stabilnost Savezne Republike. Zapravo nema ozbiljnih indicija za to da ta desnoekstremna partija planira prevrat. Kao jedini prepoznatljiv i dokaziv kriterijum za protivustavnost ostaje njena agresivno-borbena politika. I baš tu se NPD može napasti, ako se pod slobodarsko demokratskim poretkom podrazumeva više od pukog političko-teoretskog pojma.

Pogled u Osnovni zakon uvek je poučan

U životnu nema i ne sme biti kompromisa. Radi se o mirnom, tolerantnom suživotu svih ljudi. I tu nije zgoreg ponovo citirati Osnovni zakon, član 3, pasus 3: „Niko ne sme da bude diskriminisan ili povlašćen na osnovu pola, porekla, rase, jezika, domovine, vere, religijskih ili političkih shvatanja.“

U osnovi je to NPD-u strano – u njihovom programu stoji nešto sasvim suprotno: „Masovno useljavanje“ i „promena etničkih većina“ konsekventno se odbijaju kao „napad na integritet i identitet našeg naroda“. Suština je otvoreno rasistička i ksenofobična: oni traže konsekventnu deportaciju „kriminalnih stranaca“, kao i „doživotnu zabranu za ulazak u zemlju“, vraćanje nezaposlenih i stranaca iz „stranih kultura“ u njihove domovine, „kako bi se efektivno zaštitila njihova socijalna država, baš kao i njihov nacionalni identitet“.

Između izražavanja mišljenja i podbunjivanja naroda

Takav stav je za osudu, a njihov jezik izaziva gnušanje. Ali da li je to dovoljno za zabranu stranke? Jasan odgovor je: ne! Pravno gledano, takva retorika mogla bi da prođe najverovatnije kao „dozvoljeno izražavanje mišljenja“. U najboljem slučaju bi funkcioneri ili simpatizeri tu neukusnu partiju mogli da tuže u pojedinačnom slučaju zbog vređanja ili pobunjivanja naroda. Ali NPD nikako nema potencijal za ugrožavanje sistema. Ko tvrdi suprotno, samo im neželjeno još više podiže rejting.

Savezna Vlada i Bundestag najviše strahuju od drugog pravnog poraza (prvi zahtev za zabranu podnele su te dve institucije 2003. i on nije prošao na Ustavnom sudu prim. ur). Zato su ovog puta pustili da same savezne države podnesu zahtev. Dakle, ne može se govoriti o signalu konsolidacije kao pre deset godina. To NPD vidi kao pobednički poen. Možda je trijumf mali, ali je neprijatan i mogao se izbeći. Insistiranje na drugom zahtevu ima znatno dublje razloge. Time se otkriva dosta i o nemačkoj društvenoj politici i neuspehu vlasti na saveznom nivou u vezi sa neonacističkom grupom Nacionalsocijalističko podzemlje (NSU).

Nečista savest istinskih demokrata

U Meklenburgu-Prednjoj Pomeraniji i Saksoniji, članovi NPD-a su poslanici u pokrajinskim parlamentima. Tu binu naširoko koriste za svoju propagandu. Sa tim bi samouverene demokratske partije trebalo suvereno da izađu na kraju. Pa ipak, povremeno ih muči nečista savest. Desni radikali pre svega nastupaju u ruralnim regionima sa visokom nezaposlenošću i drugim socijalnim problemima kao „čestiti sagovornici“, koji se brinu o zapostavljenima. Ta briga ide ruku pod ruku sa parolama protiv stranaca, a preko svega toga se prelazi ili se to čak rado prihvata.

Kod NSU, čiji članovi su počinili deset ubistava iz rasisitičkih razloga, situacija je još složenija i nepreglednija. Ima i personalnih dodirnih tačaka sa NPD-om, kao što pokazuje Ralf Voleben u procesu pred minhenskim Pokrajinskim sudom, optužen za saučesništvo u ubistvu. On je bio funkcioner NPD visokog ranga u Tiringiji, odakle potiču i ubice NSU. Ali čak ni u slučaju da Voleben bude osuđen, to neće biti dokaz o kolektivnom saučesništvu čitave NPD (koja ima oko 6.000 članova).

Oskudni dokazi

Dokazi sa kojima savezne države pokušavaju da iznude zabranu NPD-a, su sveukupno oskudni. Njihov dokazni materijal bazira se, prema zvaničnim tvrdnjama, isključivo na opšte dostupnim izvorima. To su programi, saopštenja za štampu, kongresi stranaka, demonstracije. Saznanja plaćenih špijuna Ureda za zaštitu ustavnog poretka navodno nisu uzeta u obzir. Nepregledna uloga tih informanata je za Savezni ustavni sud 2003. bio razlog da čak i ne dozvoli da se sasluša zahtev za zabranu.

Čuvari ustava sada se bave zahtevom za zabranu NPD i u kontekstu serije ubistava NSU i jačanja desnopoulističkih partija u Evropi. Sudije u svom tom metežu moraju da sačuvaju trezveni stav pravne države. Ako dođe do procesa, presuda bi mogla da bude izrečena već iduće godine.

Rasizma ima nezavisno od NPD-a

Nezavisno od toga, dve stvari su sigurne, dokumentovane mnogobrojnim studijama i odborima za istragu: u Nemačkoj su široko rasprostranjeni mizantropski stavovi. A što se tiče NSU, Služba za zaštitu ustavnog poretka potpuno je zakazala. Ima i nešto što je važnije od zabrane NPD-a, a to je pitanje političke i društvene odgovornosti za mržnju prema strancima i rasizam – i kako se uspešno boriti protiv tih fenomena.

Komentar: Marsel Firstenau / ii
Odgovorni urednik: Ivan Đerković