Nesrećni roditelji – nesrećna deca

Kevin ili Žaklin koji odrastaju u jednom naselju solitera u predgrađu Bohuma pre će se psihički razboleti od na primer Li-Sofi ili Maksimilijana koji žive u porodičnoj kući u Hamburgu. Iako ta tvrdnja zvuči kao običan kliše ili čak predrasuda, najnovija istraživanja je, međutim, potvrđuju. To u suštini samo po sebi i nije ništa novo. Naime, istraživanja već decenijama pokazuju da psihičko stanje i stabilnost dece u velikoj meri zavisi od okoline u kojoj odrastaju kao i o socijalnom statusu roditelja. Oko 32 odsto dece kod kojih je ustanovljen neki psihički poremećaj, potiču iz porodice u kojoj su roditelji slabo obrazovani i malo zarađuju. Kod dece koja odrastaju u boljestojećim porodicama i čiji su roditelji visoko obrazovani, mogućnost nekog psihičkog poremećaja iznosi samo 16 odsto. Te brojke proizlaze iz studije o zdravlju dece koju je 2007. godine sproveo Institut „Robert Koh“.

Deca – ogledalo porodične situacije

Nemačko društvo za medicinsku zaštitu dece i mladih sada, međutim, na osnovu sve alarmantnijih rezultata istraživanja, upozorava i zahteva što hitnije promene. „Ukoliko u nekoj porodici ima problema i poteškoća, to će se odraziti i na decu. Pri tom je sasvim svejedno da li je reč o finansijskim ili socijalnim problemima ili pak lošim međusobnim odnosom roditelja. Deca razvijaju simptome situacije u kojoj žive“, kaže generalni sekretar tog Društva, Karl-Jozef Eser. On dodaje da se situacija u poslednje vreme sve više pogoršava, te da sve više dece pokazuju probleme čiji su zapravo „krivci“ roditelji.

Spomenuto Društvo je zato nedavno razvilo nove koncepte koji bi trebalo da doprinesu konačnom i brzom rešavanju te situacije. „Pri tom lekari igraju veliku ulogu, budući da bi oni probleme sa kojima se suočavaju deca trebalo vrlo rano da prepoznaju. Ona ionako moraju redovno na sistematske preglede pa je to zapravo prilika za lekare da na vreme ustanove da li se neko dete dobro razvija ili ne. Ti pregledi su doduše obavezni samo u nekim saveznim pokrajinama, ali i u onima gde to nije slučaj, učitelji, kao i roditelji, trebalo bi da vode računa o tome da decu redovno pregleda lekar“, kaže Eser. On dodaje da se tokom tih pregleda brzo može ustanoviti da li neko dete pokazuje određene probleme u razvoju ili ne. „U zavisnosti od toga možemo da informišemo roditelje i preporučimo dalju pomoć; na primer logopede ili porodične psihoterapeute“, objašnjava Eser.

Skriveni problemi i nedostaci

Deca iz problematičnih porodica vrlo često pokazuju određene poremećaje u razvoju. „Ona na primer kasnije počinju da hodaju i govoriti, češće su agresivna ili pak izuzetno tiha. Isto tako, ta deca češće boluju od prekomerne težine s obzirom na to da se roditelji ne bave mnogo temom zdrave ishrane. S tim u vezi treba naglasiti da ona češće boluju od nedostatka vitamina D ili pak gvožđa u krvi“, objašnjava Eser.

Međutim, kako kaže Mehtild Paul, direktorka Nacionalnog centra za preventivnu (medicinsku) pomoć u Kelnu, vrlo je važno neku težu porodičnu situaciju prepoznati što je ranije moguće. „To znači, ne tek kada dete krene u školu, već mnogo ranije. Mi u Nemačkoj smo predugo godina zanemarivali važnost razvoja u prve tri godine života deteta. Po mom mišljenju, mislim da bi bilo dobro, početi sa pružanjem pomoći već tokom trudnoće“, kaže ona. Osim toga, izuzetno je važna dobra povezanost raznih institucija, kako medicinskih tako i onih za socijalnu i porodičnu pomoć. Taj Centar zato planira nove projekte čiji bi doprinos trebalo u suštini da bude bolje povezivanje i koordinacija tih raznih ustanova. „Nemačka vlada planira da do 2015. godine u te svrhe investirati oko 177 miliona evra“, kaže Mehtild Paul.

Ne štedeti na pogrešnom mestu

I do sada su u Nemačkoj postojali razni projekti i modeli pomoći deci koja odrastaju u težim okolnostima. Mnogi (ali ne i svi) gradovi, na primer, nude u tom smislu pomoć „babica“ koje u porodicu dolaze i godinu dana nakon rođenja deteta. Druga mogućnost su takozvani „porodični kumovi“ koji određenu porodicu sasvim besplatno posećuju i pružaju joj pomoć kad god je to potrebno. Međutim, upravo gradovi i opštine koji su sami po sebi siromašniji ili zaduženi do sada nisu bili u mogućnosti da učine mnogo. I upravo to bi ubuduće trebalo da se promeni.

„Naime, ukoliko te porodice ne dobiju odgovarajuću pomoć, to u svakom slučaju može da ima velike posledice po decu i njihov razvoj, pre svega onaj u školi. Naime, ukoliko neko dete pokazuje određene poremećaje ponašanja, onda je pre potrebno da ono dobije posebnu pomoć pri učenju. U protivnom, šteta koja se tako nanosi deci, odraziće se pre ili kasnije i na samu državu. Naime, naš Centar je izračunao da u najekstremnijim slučajevima jedno dete s poteškoćama u razvoju državu može da košta i do 60 puta više – ukoliko se čeka i rizikuje da dete, na primer mora čak da napusti roditelje i bude smešteno u neki dom ili ukoliko školu napusti pre vremena“, kaže Eser.

Mehtild Paul, iako se slaže s tim tvrdnjama svog kolege, navodi da finansijski troškovi ipak ne bi trebalo da budu glavni motivi prevencije već pre svega, umanjivanje ili uklonjanje patnje roditelja, a time i dece.

Autorke: Dženet Zajfert / Željka Telišman
Odgovorni urednik: Ivan Đerković