Nestali sinovi

Dojče Vele: Profesore Vinter, napisali ste više ubedljivih dela o Prvom svetskom ratu, a sada ste kustos na izložbi „Nestali sinovi“ u bonskom muzeju Bundestkunsthale. Vi objašnjavate kroz slike kako je Prvi svetski rat promenio našu kulturu oplakivanja. Kada je u pitanju sistem ratovanja, koliko je Prvi svetski rat bio revolucionaran?

Džej M. Vinter: Prvi svetski rat je bio ono što mi danas zovemo „totalni rat“, što znači da on predstavlja prvi industrijalizovani rat. Deset miliona mrtvih bio je najveći danak ljudskih života nekom ratu, zbog ogromnog uticaja korišćenja artiljerije, drugih oblika naoružanja, gasova i ostalog, koje svet do tada nije video. To je trenutak te 1914. godine kada je rat postao nešto mnogo gore, nešto mnogo čudovišnije nego ikada.

Velikih gubitaka je bilo već 1914; milion muškaraca je poginuo u prvih nekoliko meseci rata, najviše na zapadnom frontu, ali isto tako i na istočnom. Bilo je nemoguće sahraniti tela ovih ljudi na grobljima, kako bi ih kasnije pronašli i identifikovali, zbog kretanja napred i nazad u ranoj fazi rata i učestalog bombardovanja kada je rat prestao da se kreće. Ova groblja su jednostavno bila mete (bombardovanja). Tela koji su tamo sahranjena sa ili bez neke napomene su jednostavno nestala. Običaj sećanja na mrtve je doživeo krizu kada više nije bilo mesta na koje se ide, kada nije bilo tela koje se oplakuje. Ovo se nikada ranije nije desilo. Jedina približna paralela je građanski rat u Americi, gde je poginulo 800 hiljada ljudi. Za polovinom onih koji su poginuli nije ostao nikakav trag. Oni su bukvalno nestali.

Prvi svetski rat nije promenio samo način vođenja rata, već i kulturu oplakivanja?

Pre svega, rat je demokratizovao smrt. Godina 1914. je postala godina masovnog umiranja. U pitanju nisu bile profesionalne vojske, to su bile masovne vojske. Ljudi su dolazili sa svih strana. Dobrovoljci su bili civili, što je stvari učinilo još težim. Nigde nije bilo mesta, a čoveku je potrebno jedno određeno mesto gde može da oplakuje svoje mrtve. Šta znači to mesto, kada nema tela ili kada je moguće da je telo na drugoj strani fronta? Pojam ritualnih aktivnosti koji je postojao vekovima je u potpunosti propao. Na njihovo mesto, došle su razne vrste neobičnih praksi, spiritualističkih, kao što je posećivanje seansi u kojima biste pokušavali da čujete glasove mrtvih, da primite neku poruku od njih. To su znaci onoga što bih nazvao kulturnom krizom.

Videli smo da su mrtvi nestajali tokom holokausta, rata u Vijetnamu, u napadu na kule bliznakinje. Da li je to veza između Prvog svetskog rata i sadašnjice?

Mislim da je veza između Prvog svetskog rata i današnjeg vremena u stvari kult imena. Imena su bila stvari od značaja. Sve je bilo u njima. Njih vidite na ratnim spomenicima, u crkvama, u Nemačkoj, kao i širom sveta. Važne su liste imena u gradskim parohijama, školama i univerzitetima. U pitanju su imena. To je način na koji se tela vraćaju kući, na simboličan način. Ta imena su definisala porodice kao prazne i nagoveštavala nečije odustvo u njima.Veza Prvog svetskog rata sa vremenom koje je došlo posle je pitanje načina na koji ponovo popuniti prazninu, kako rekonstruisati porodicu, kada otac nije tu. Zbog toga je „Velika iluzija“ važna (film Žana Renoara iz 1937. godine). Tu je udovica bez svog muža, bez braće, samo sa jednom ćerkom. To je sve što je čini, dok pokušava da pobegne od francuskih vojnika. Kako oni mogu da nadoknade gubitak sa kojim ona mora da živi? Niko nema odgovor na to pitanje i to stvara predstavu da su imena jako važna. To je veza između 1914. sa novijim katastrofama.

Čini se kao da je Prvi svetski rat u Nemačkoj zaboravljen, da je u senci Drugog svetskog rata i holokausta. Kako to objašnjavate?

Sećanje na Drugi svetski rat je zaista preovladavajuće. I ja sam dolazim iz porodice koja je bila žrtva holokausta. Ne mogu baš da pišem o Drugom svetskom ratu, tako da sam proveo ceo život pišući o Prvom svetskom ratu, koji kruži oko užas koji je uništio moju porodicu. Postoji utisak da je Drugi svetski rat bio toliko užasan, da potpuno baca u senku ono što se desilo pre i delom ono što je došlo posle. Mislim da oni moraju da se razdvoje i da 1914. godina treba da se vidi kao „pra-katastrofa“ , kao početak jednog veka koji je doneo čak i užasnije stvari.

Da li biste se složili da je Prvi svetski rat označio razjedinjenost Evrope, dok danas vidimo njeno ponovno ujedinjavanje?

U osnovi, Prvi svetski rat je bio trenutak kada je prva faza globalizacije uništena. Mi smo sada u drugoj fazi globalizacije, a ponovno ujedinjavanje Evrope na neki način pokazuje šta je moglo da se desi da nije bio Prvog svetskog rata. Godina 1914. se desila, ekonomska kriza, nacisti. Trebalo je da prođe čitav jedan vek da bismo se vratili tamo gde smo bili 1914. Predstave o Prvom svetskom ratu, pamćenje propasti, vera u vojne vrednosti, vera da vojske stvarno mogu pozitivno da preoblikuju svet je dovela do ogromne patnje i ogromnog gubitka života. Danas, evropski eksperiment, koji je to što jeste, se zasniva na ideji da nikakva sila neće biti primenjivana između država članica u doglednoj budućnosti. Za mene to znači da se moji unuci nalaze u boljem svetu od onog u kojem sam ja bio.

Autorka: Birgit Gerc / Nevena Cukućan
Odg. urednica: Dijana Roščić