Ni lud ni zbunjen, nego normalan

Moamer Kasumović ima tek 29 godina, a iza njega je već nekoliko uloga u filmovima u BiH i jedna glavna u slovenačkom filmu „Piran-Pirano“. Jedan je od protagonista pozorišne predstave „Žaba“ koja osvaja bivši YU-prostor. Kasumović glumi i u seriji „Lud, zbunjen, normalan“ koja takođe obara rekorde gledanosti u regijonu. Uz sve to, mladi glumac Moamer Kasumović je i stranac. Stranac sa pasošem Crne Gore i svim što taj status nosi. U Sarajevo je došao iz Bijelog Polja gde mu još uvek žive roditelji, a seća se i datuma.

„Bilo je to 26. avgusta, 1996. godine, dakle, odmah posle rata. Imao sam samo 14 godina. Dok je trajao rat u BiH, moja porodica je u Bijelom Polju imala neprilika i moj otac je odlučio da prvo pošalje mene u Sarajevo, a zatim su stigle i moje sestre. Ovde smo imali rodbinu kod koje sam se prvo ja smestio, ali kad smo se svi okupili, mislim pri tome na decu, otac je kupio stan na Grbavici gde sada mi Kasumovići živimo zajedno. U Bijelom Polju su ostali otac i majka i ne misle napuštati Crnu Goru“, kaže Moamer i dodaje da Sarajevo doživljava kao svoj grad, uprkos svim papirima koji govore da je stranac.

„Znate kako kod nas ljudi kažu, 'snašao se'. E, ja sam se ovde snašao. Ja bih se snašao i u Srbiji, Nemačkoj, bilo gde... Kako me god baciš, ja se dočekam na noge, ja sam od te vrste“, kaže Moamer Kasumović.

Mi smo veseo narod

Podsećam ga na to kakvu percepciju imaju neki Bosanci i Hercegovci o ljudima iz Sandžaka. Prebacuje im se prevelika ambicija u osvajanju prostora u BiH, a tu se pre svega misli na njihovu povezanost u „zauzimanju“ radnih mesta.

„Isto kao što prema dijaspori iz BiH u Nemačkoj ili Francuskoj sude o Bosancima u zemlji, tako gledajući Sandžaklije ovde, prosuđuju o nama u Sandžaku. Nekolicina ipak, ne može određivati ili predstavljati ceo jedan narod. Ovde ima Sandžaklija koji se bave kriminalom i ja bih najradije njih izbrisao iz sandžačkog miljea. Tamo sam rođen, jako dobro poznajem narod u Sandžaku i to nije naš način života. Mi smo veseo narod, vredni smo i volimo da radimo, a i sam sam takav“, kaže simpatični glumac.

Da će postati glumac, nije znao sve dok nije završio srednju školu. „Otišao sam sa nekim prijateljima na Akademiju scenskih umetnosti i tamo se nešto dogodilo. Najedanput sam želeo da upišem glumu“, kaže Moamer. To što je bio stranac, ipak je imalo neke reperkusije na uslove studiranja.

„Prve dve godine studirao sam normalno, kao i svaki drugi građanin BiH, ali sam zbog toga što nemam državljanstvo, preostale godine, svaku studentsku godinu plaćao preko hiljadu maraka“, ističe glumac.

Čekajući međudržavni sporazum

„Ljudi koji to ne znaju, iznenade se kad čuju da ja nisam rođen ovde. Bio sam dete kad sam došao i jezik sa svim njegovim akcentima ušao mi je u uho, tako da ni na fakultetu nisam imao mnogo toga za ispravljanje“, kaže Moamer i dodaje da se jako dobro seća tog vremena kada su ljudi iz jedne, zajedničke države, najedanput počeli da prelaze granice sa pasošima novonastalih državica u džepu.

„Imao sam devet-deset godina i sećam se nekih stvari iz tog perioda. Recimo, sećam se da mi nije bilo čudno to što moj otac pažljivo sluša radio, a posebno vesti. Jedanput sam pokušao da telefonom dobijem moju tetku u Sarajevu i nisam mogao. Iako nije bilo rata kod nas, ipak se u Bijelom Polju osetila ta loša energija. Bilo je puno represije, neki ljudi su se iselili, a i moj otac je proveo jednu godinu u logoru na Žabljaku“, kaže Kasumović.

Već 16 godina pokušava da dobije državljanstvo BiH, ali u tome ne uspeva. „Ja se kao stranac uredno prijavljujem i imam odobren taj privremeni boravak. Nemam pravo da glasam na izborima i ne mogu sopstveni stan u kome živim da upišam u katarstar. Zatražio sam državljanstvo BiH, ali se ipak, ne bih odrekao ni crnogorskog, jer tamo su mi roditelji i tamo sam rođen. Veliki problem je to što između Crne Gore i BiH još uvek nije potpisan sporazum o dvojnom državljanstvu. I moje sestre imaju isti problem“, kaže Moamer.

Koliko prstiju, toliko prijatelja

Ipak, to što nije državljanin BiH, nije ga omelo u njegovom meteorskom glumačkom usponu. Danas je protagonista najpopularnije televizijske serije u regionu „Lud, zbunjen, normalan“, koja se gleda „od Triglava do Đevđelije“. Pozorišna predstava „Žaba“ u kojoj je jedan od četiri glumca koji nose predstavu, ušla je na redovni repertoar beogradskog „Ateljea 212“ nakon što je obišla ceo region, a uskoro se sprema i na put u evropske metropole. Snimio je nekoliko epizodnih uloga u filmovima u BiH i glavnu u slovenačkom „Piran-Pirano“, koji je upravo u fazi postprodukcije. Ima status slobodnog umetnika i za sada ne razmišlja o stalnom angažmanu u nekom od sarajevskih pozorišta.

Zavoleo je BiH i Sarajevo i smatra se domaćim glumcem. Obožava klub „Delikatesna radnja“ na Obali gde ima sve što mu treba, ali ipak, smatra da je najčarobnije mesto Popov gaj na obroncima Trebevića.

„Gore se ide na piknik sa kariranim ćebencetom. Kafa se ponese u termosu. A kakav je pogled odozgo na grad... To treba videti, ne može se opisati. Imam mnogo prijatelja u Sarajevu, ali ja se držim one narodne da čovek ne može imati više prijatelja nego što ima prstiju na ruci.“

Autorka: Ljiljana Pirolić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković