„Nikada više rat!“
2. maj 2009.
Za one koji ne žele da služe vojsku u klasičnom smislu postoji alternativa – civilno služenje vojnog roka.
"Nikada više rat!" – ova rečenica je bitno uticala na političku misao i društveno angažovanje mnogih iz generacije Manfreda Stenera, rođenog 1954. On je aktivan član mirovnog pokreta u Nemačkoj od sedamdesetih godina. Svojevremeno, kao maturant gimnazije u Bonu, bio je pozvan na regrutaciju. Mani, kako su ga tada zvali, znao je od samog početka da u vojsku neće ići.
"Jednostavno nisam mogao da zamislim da pucam na ljude, da učim da izvršavam naređenja i da mi moj oficir jednom kaže – Idemo u rat i ajde sad ubijaj Ruse! Moj otac je to radio u drugom svetskom ratu i ja to nikako nisam hteo.”
Hteli smo da budemo bolji od svojih očeva
Bilo je to vreme studentskih protesta i velikih promena. Mnogi mladi ljudi su hteli drugačiji svet, svuda su nastajale nove društvene strukture, traženi novi oblici života. Pre svega, postojala je snažna potreba da se ukloni vonj nacizma i ratne generacije. Mladi muškarci su hteli da budu drugačiji, bolji od svojih očeva. "Za mene je to bila pouka iz zločina nacista, iz vremena Vernahta, posle Holokausta – da rata više nikada ne sme biti! To je pouka iz zločina generacija naših očeva.”
Ustavom Zapadne Nemačke je od samog početka bila predviđena mogućnost odbijanja služenja vojske iz moralnih razloga, ali su ti zahtevi bili krajnje precizno proveravani. Tako je Mani dospeo pred komisiju kojoj je morao da dokaže ozbiljnost svog stava i moralnih teškoća vezanih za odlazak u vojsku:
"Sedeo sam tako preko puta 6-7 ljudi koji su mi postavljali ozbiljna pitanja….Zamislite da ste u šumi sa devojkom i slučajno imate pušku kod sebe. Prilaze vam zli Rusi I hoće da vam siluju devojku. Šta bi ste učinili u tom slučaju? Trebalo je dokazati da čak i nekoj veoma opasnoj situaciji, i u nameri da nekome pomognem, ne bih bio u stanju da pucam na čoveka. U takvoj situaciji, izložen takvim pitanjima, čovek zvuči kao da je stvarno lud – to je sigurno mislila i komisija.”
Mada je po zakonu bilo dozvoljeno izbegavati vojsku, osobe kao Mani su često bile žigosane kao slabići.
Nova generacija, novi motivi
Vremena su se promenila. Kada je Gabrijel Polinger, rođen 1988, dobio poziv za regrutaciju više nije bilo komisije, a preko interneta je mogao da dođe do tipičnih I upotrebljivih izjava onih koji su pre njega odbili da služe vojsku. To je u međuvremenu postala rutina. I Gabijel je “oduvek” znao da neće služiti vojsku: "Hteo sam I ranije da radim nešto sa ljudima, civilno služenje vojnog roka je za mene u tom smislu idealno rešenje. Oduvek sam hteo da radim u vrtiću ili bolnici.”
U tome ga je podržao I njegov otac, jedan od prvih među onima koji su u Nemačkoj odbili da idu u vojsku. Tako je Gabrijel dospeo u crkveno zabavište u Bonu. Tu pomaže vaspitačicama u svakodnevnom poslovima.
Ono što je nekada bilo politički motivisano sada je akt individualnog planiranja života. Većina njegovih drugova takođe civilno služi vojsku - samo trojica su se odlučili za Bundesver. "Za mene je vreme provedeno na civilnom služenju vojnog roka bilo dobro, jer sam video da mi rad sa decom veoma prija. I u vrtiću su bili zadovoljni, deca su me volela. Siguran sam da ću se I profesionalno orijentisati u tom pravcu. Za mene je ovaj period bio odlučujući."
Autor: Zoran Arbutina / Dijana Roščić
Odgovorni urednik : Nenad Briski