Niske plate u Nemačkoj krive za krizu evra

Od uvođenja evra troškovi rada u Nemačkoj zabeležili su najmanji rast u poređenju sa drugim evropskim državama. U većini drugih zemalja troškovi rada porasli su za tri odsto, ali u Nemačkoj je u periodu od 2000. do 2010. prosečna zarada po satu porasla samo 1,7 procenata. Eksperti fondacije „Hans Bekler“ tvrde da je to izazvalo opasan debalans u Evropi. Ta fondacija je, inače, nazvana po jednom poznatom nemačkom sindikalcu koji je živeo u 19. veku i ona redovno iznosi svoja opažanja o kretanjima na tržištu rada.

Razlog za mali rast satnica u Nemačkoj delimično leži u prilično uzdržanim zahtevima sindikata tokom pregovora s poslodavcima. Sindikati su hteli da konstruktivnim stavom pomognu u smanjenju nezaposlenosti. Oni su se zadovoljavali time da plate rastu onoliko koliko raste i produktivnost u firmama, iznosi Gustav Horn, ekspert za konjukturu. On je i jedan od autora studije koja je uporedila troškove rada u Nemačkoj sa troškovima rada u drugim evropskim državama.

Damping u sektoru uslužnih delatnosti

U poređenju sa industrijom, još manji porast plata zabeležen je u uslužnim delatnostima. U tom sektoru privrede često ne postoji kolektivni ugovor poslodavaca i sindikata. U brojnim drugim privrednim granama plate se dogovaraju upravo kroz sklapanje takvih ugovora. U uslužnim delatnostima Nemačka je „država niskih plata“, tvrdi Horn. Niske cene rada u uslužnim delatnostima smanjuju i ukupnu cenu rada u brojnim granama industrije.

S jedne stane to je dobro za industriju, ali s druge strane, to smanjuje kupovnu moć radnika. Posledica je da Nemačka sve više izvozi, a sve manje uvozi. Debalans unutrašnje i spoljne trgovine ranije se izjednačavao tako što je rasla vrednost nemačke marke na kursnim listama, ali, nakon uvođenja evra, to nije bilo moguće.

Zahtevi političarima

Gustav Horn odbacuje tvrdnje industrije da bi drugačiji razvoj cena rada ugrozio radna mesta u Nemačkoj, koja bi, navodno, bila prebačena u zemlje s jeftinom radnom snagom. Paradoks takve argumentacije leži u činjenici da su u Nemačkoj najviše porasle plate radnika u onim branšama u kojima se domaće firme nalaze u „ljutoj konkurentskoj borbi“ sa firmama iz inostranstva. Gustav Horn tvrdi i da radna mesta ne bi bila prebačena u inostranstvo: „Ne verujem da bi neko seo u avion da bi otišao kod frizera u Peking.“

On smatra da izjednačavanje spomenutog debalansa više zavisi od politike, nego od sindikata. Tačno 40 odsto radnika u Nemačkoj nema priliku da se pozove na kolektivni ugovor. Plate za njihova radna mesta ne zavise od dogovora sindikata i poslodavaca. Gustav Horn zato od političara traži da usvoje zakone koji će propisati minimalne satnice za radnike, što je do sada učinjeno za pojedine branše. To je jedni način da u džepovima radnika bude više novca.

Autori: Peter Šticle / Azer Slanjankić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković