Nostalgija za Balkanom

Italijanski fotograf Marko Kvinti prvi put je otišao u Bosnu i Hercegovinu 2004. godine – i od tada ne prestaje da joj se vraća. Za poslednjih 13 godina posetio je tu zemlju više od 15 puta. U međuvremenu je obišao ceo Balkan, a nedavno je na put od Trsta do Istanbula otišao i sa svojom verenicom Monikom Baron. Sa njom je ponovo obišao sve zemlje bivše Jugoslavije, ali se opet najduže zadržao u BiH. Monika ga je ne samo podržala u njegovoj želji da istražuje BiH, već se i sama zainteresovala za nju. Rezultat je njihova zajednička knjiga fotografija „Bosna, sećanje danas“ (Bosnia, la memoria di oggi).

Knjiga je pokušaj da se u Italiji predstave BiH, protekli rat, život danas, ljudi, atmosfera, običaji i kultura te zemlje. Desetine fotografija svedoče i o opsadi Sarajeva, zločinu u Srebrenici, prirodi te zemlje, najznačanijim kulturno-istorijskim spomenicima, među kojima su i Vijećnica u Sarajevu i Stari most u Mostaru. Kvinti i Baronova o BiH govore gotovo sa ljubavlju, ali je ipak ne idealizuju – shvataju njene „tamne strane“ i razloge zbog kojih danas mnogi strepe za budućnost te zemlje.

Nostalgija za Balkanom

„U BiH sam otišao 2004. godine, na ceremoniju otvaranja Starog mosta u Mostaru. Bio je to moj prvi susret sa Bosnom i to je zaista bilo veoma lepo, jako intenzivno. Zaljubio sam se u tu zemlju. Onda sam obišao Balkan. Volim ceo Balkan, jer te tamo sve nekako ushiti. Način na koji se živi na Balkanu – u Hrvatskoj, Bosni, Srbiji, iako, naravno, ima razlika – sve te to nekako začara. Mislim da postoji nešto što se može nazvati nostalgijom za Balkanom. Bosna i ceo Balkan čine da se tamo stalno vraćaš.“

Moniku Baron, kojoj je fotografija strast, ali je po profesiji psihoterapeutkinja, u BiH su ushitili pre svega ljudi: „Na jednom skupu sam sa koleginicom razgovarala o tome kako su ljudi iz Bosne na jedan specifičan način otporni. Imaju kapacitet da reaguju gotovo instinktivno, da se snažno odbrane od svega što život može da ti spremi. To je jedan od aspekata koji me toliko fascinira. Takođe, ta strast koju imaju i oni i, rekla bih, svi Balkanci – svi su po malo otkačeni, u najpozitivnijem smislu reči. To je neko divno ludilo. Kad prvi put odeš tamo, sve to te nekako ponese, moraš da odbaciš kontrolu, i sva pravila. Osetiš se kao da si u centrifugi i moraš tome da se prepustiš. To je ono što mi se toliko dopada, taj duh ljudi, kapacitet da se bude životan, uprkos svemu što se dogodilo.“

Zabrinutost za BiH

Predeli u celoj BiH su za Moniku Baron „prelepi“ i vidi ih kao značajan turistički potencijal, koji, dodaje, nije dovoljno iskorišćen. „Politička situacija nije baš najbolja i perspektiva, budućnost, ne deluju baš kao pozitivne i svetle. To kažem na osnovu razgovora s našim prijateljima koji tamo žive i veoma su zabrinuti zbog aktuelne situacije. Zabrinuti su pre svega zbog vlade koja je podeljena na tri dela. Uzimajući u obzir sve probleme koji se dešavaju u Evropi, imamo razloga da po malo strahujemo. Poslednji put kada smo otišli u Bosnu, videli smo da Arapi kupuju sve i zaista pokušavaju da se nasele tamo. To iz našeg ugla ne deluje kao neka sjajna perspektiva.“

Iako se od Italije do Sarajeva automobilom stiže za oko deset sati, i Kvinti i Baronova naglašavaju da se u Italiji za vreme rata u BiH nije mnogo znalo šta se tamo dešavalo. „U Italiju nije stizalo mnogo vesti, a posebno ne koliko je sve to bilo ozbiljno. Ipak, Italija je toliko blizu Bosne i Hrvatske. Do nas je stizala samo po neka vest o ratu na Balkanu, Bosni, o bombardovanju i opsadi Sarajeva koja je trajala toliko godina. Ali sve je nekako bilo po malo zataškano. Neki dublji uvid u dešavanja u BiH, imali su samo oni koji bi se posebno zainteresovali i sami pronalazili način da nešto saznaju“, objašnjava Monika Baron.

Deo njihove knjige posvećen je zločinu u Srebrenici i opsadi Sarajeva, a poklonili su je i bivšem generalu Armije BiH Jovanu Divjaku. Oboje shvataju da je, kako kažu, za vreme rata „varvarizma bilo na svim stranama“, a odgovornost za ratna zbivanja pripisuju i međunarodnim snagama. „Srebrenica je bila u srpskim rukama. UN su bile tu, ali su u celoj Bosni po malo okretale glavu od onoga što se dešavalo. Kao u filmu ’Ničija zemlja’, UN su bile tamo, ali nekada je delovalo kao da nisu. Razumem da nije trebalo da se stave na ovu ili onu stranu, ali njihova dužnost je bila da zaštite one najslabije“, kaže Marko Kvinti.

Dok god svi ne prihvate odgovornost za ono što su činili tokom rata, situacija u BiH ne može biti bolja, gotovo jednoglasno ocenjuju i Marko Kvinti i Monika Baron: „U Martinbrodu smo bili u kući nekih ljudi u jednom seocetu. Kada su u našoj knjizi videli fotografije iz Srebrenice, počela je žustra diskusija – on je rekao: ’Da, dobro, Srebrenica, ali koliko je Srba pobijeno.’ Učinilo mi se da je bolje da o tome više ne pričamo. Ovom knjigom ne želimo da kažemo da je Bosna savršena zemlja i da su tamo samo žrtve. Pokušavamo da ispričamo realnost onih koji su možda najgore prošli, ali to ne znači da žrtava, patnje i užasa nije bilo i na drugim stranama“, naglašava Monika Baron.

Sarajevo: u jednom delu Istanbul, u drugom Beč

Tokom putovanja od Trsta do Istanbula, Monika Baron i Marko Kvinti pokušali su da osete, između ostalog, i atmosferu savremenog Sarajeva, koje ih fascinira različitošću kultura, i današnjeg Beograda – koga nazivaju drugim Berlinom.

„Sarajevo je svet za sebe. Taj grad između planina nije veliki, ali je u istorijskom smislu toliko bogat. U jednom delu ti se čini da si u Istanbulu, a u drugom da si u Beču. U Sarajevu se mnogo više oseća istorija. A Beograd je za mene više moderan evropski grad. Pomalo kao Berlin“, kaže Marko.

Za Moniku Baron, Sarajevo je „malo kao Firenca“. „Predivan je grad, ali se o nekim modernim zbivanjima tamo manje može govoriti. Beograd me je fascinirao. To je zaista prelep, kosmopolitski grad. Ali, nažalost, Beograd nije Srbija. U poslednje vreme se ulagalo mnogo više u taj grad, nego u ostatak Srbije, gde je situacija dalje dosta kritična.“

Ulazak u EU – rešenje za BiH

Rešenje za BiH, ubeđeni su i Marko Kvinti i Monika Baron, bilo bi ulazak u EU, uprkos svim problemima sa kojima se Unija sada suočava. „I u Bosni i Srbiji ima te težnje da se uđe u Evropu, ali sa svojim identitetom. Oseća se da postoji potreba da se pripada nečem većem, po malo kao što je to bilo u bivšoj Jugoslaviji“, kaže Monika Baron. A Marko Kvinti, iako po malo strepi za BiH, ipak veruje da tamo sve polako ide napred.

„Rat je do ekstrema doveo razlike među religijama. Pre rata bilo je mešovitih brakova i sve se to izgubilo tokom rata. Sada se sve po malo vraća, taj zajednički život. Vlada podeljena na tri dela prouzrokuje da je nemoguće doneti bilo kakvu važnu odluku. Uprkos tome, svi govore ’nema problema’ i nekako sve ide napred“, zaključuje Marko Kvinti.