Nova nada za sve bivše štediše Ljubljanske banke

Dojče vele: Gospodine Matil, šta konkretno znači presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu u korist troje štediša stare Ljubljanske banke i Invest banke iz Beograda, u kojoj se navodi da im se mora isplatiti ukupno 200.000 DM pretvorenih u evro, plus visoke kamate za sve protekle godine i odštetu za nanetu bol u visini od 4.000 evra po osobi?

Peter Matil: Devedesetih godina su te banke, koje su prethodno pokrenule deviznu štednju i uzele od štediša milijarde, odbile da im isplate njihove ušteđevine. Tako su ove banke osnovale nove banke, preuzele i prebacile na njih imovinu ali ne i obaveze isplate devizne štednje. U slučaju Ljubljanske banke koja je sav kapital prebacila na Novu ljubljansku banku to je usledilo uz podršku novoosnovane države Slovenije, isto kao što je Invest banka u Beogradu imala podršku Srbije. Otuda je Evropski sud za ljudska prava u Strazburu ustanovio tešku povredu Konvencije o ljudskim pravima, jer je štedišama oduzeta njihova ušteđevina. Za troje štediša, koji su podneli žalbu presuda znači da mogu da zatraže svoj novac od država Slovenije i Srbije. Da li će ove države to dobrovoljno da urade ostaje da se vidi.

Da li sada naslednice Ljubljanske banke i Invest banke moraju da isplate novac štedišama, u čiju korist je izrečena presuda?

Ovom presudom štediše ne mogu dati nalog sudskom izvršitelju da naplati novac. Sud za ljudska prava donosi samo načelne odluke. Ukoliko Nova Ljubljanska banka ili banka u Srbiji ne budu isplatile staru deviznu štednju onima koji su dobili proces u Strazburu, oni moraju da pronađu drugi način da dođu do svog novca. To znači da oštećene štediše moraju ponovo da pokrenu sudski postupak ili da se obrate Evropskom savetu, koji mora da povuče konsekvence.

U kom slučaju oni mogu da podnesu žalbe pred nemačkim sudovima?

Mi, dakle moja advokatska kancelarija predstavlja niz klijenata koji su živeli u Nemačkoj sedamdesetih, osamdesetih, devedesetih godina. Oni su u to vreme ovde u Minhenu pozivani i vrbovani reklamnom kampanjom da otvore štedne knjižice Ljubljanske banke i uplaćuju novac. U nemačkom zakonu postoji precizan propis po kojem takav štediša ima pravo da vodi proces u Minhenu. Dakle sve štediše mogu da podignu tužbu u onim mestima u kojima su tada živeli i gde su otvorili štednu knjižicu.

Šta presuda Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu sada konkretno znači za stotine hiljada ostalih deviznih štediša, koji nikako da dobiju svoj novac?

Oni moraju da krenu u sudski postupak. Ako se odluče na podizanje tužbe u Minhenu, onda Sud mora uzeti u obzir odluku Evropskog suda u Strazburu. To znači da, shodno presudi u Strazburu, Slovenija štedišama mora da isplati stare devizne uloge. To je pravno-činjenično stanje. Nemačka je obavezna da sprovodi presude Evropskog suda za ljudska prava. Uostalom Slovenija i Srbija, odnosno sve države koje su pristupile Konvenciji takođe moraju da poštuju presudu u Strazburu.

Da li to zaista znači da stotine hiljada drugih štediša sada imaju opravdanu nadu da će jednoga dana doći do svog novca?

Svakako. To je sada opravdana nada. Pri tome ne mislim da će sada Srbija i Slovenija da pošalju pisma na adrese stotina hiljada oštećenih i reći im da postoji presuda Suda za ljudska prava u Strazburu i da shodno tome pošalju broj žiro računa da im se vrate pare. Ne, to sigurno neće uraditi. Stoga se svaki štediša mora angažovati, pismeno se obratiti vladama Slovenije odnosno Srbije i zahtevati svoj novac. Ako se ništa ne desi, dakle ako ne dobiju novac, oni onda moraju da pokrenu sudske procese i podignu tužbe. U Nemačkoj to mogu da urade oni koji su tu u to vreme radili kao gastarbajteri i žalba ima dobre šanse da prođe na sudu s obzirom na obavezujuću presudu Suda za ljudska prava u Strazburu.

Kako se uopšte moglo desiti da je država Slovenija, koja je u međuvremenu i članica EU, bez obzira na sve garancije za uloge, sve ove godine mogla da odbija isplatu stare devizne štednje?

To nije smelo da se dogodi. Država je garantovala za uloge. Kada se Jugoslavija raspala na pojedinačne države, oni su razmislili šta da rade sa novcem jer su znali da će štediše doći i tražiti svoj novac. Onda su uz pomoć Vlade, čak zakonski zaštitili Novu ljubljansku banku od tužbi. To je užasavajući postupak, po mom mišljenju prava zavera i kriminalni akt. Jer oni su Ljubljanskoj banci oduzeli sve što poseduje, tako da ljudi ništa ne mogu da podignu. Istovremeno su svu imovinu preneli na Novu ljubljansku banku, koja je štedišama stalno govorila da oni nisu pravni naslednici stare Ljubljanske banke i da zato ne mogu da im isplate ušteđevine jer za to nisu nadležni.

Ali Slovenija je u međuvremenu članica EU. Kako joj je uspelo da sve to sprovede i pored strogih evropskih zakona koje mora da poštuje?

Postoji niz evropskih propisa koji se odnose na zaštitu potrošača. I te propise je Slovenija prekršila.

Predstavnici Ljubljanske banke stalno su govorili štedišama da je novac nestao u Beogradu i da pitaju Miloševića šta je sa njihovim ušteđevinama. Kako vi to komentarišete?

Mi samo znamo da je Ljubljanska banka čak i 1993. godine vrbovala štediše i da je pismeno tvrdila, a mi posedujemo taj dokaz, da raspolaže imovinom od više od milijardu dolara. Uz to dolaze nekretnine, štedionice i sve drugo. Sve je to 1994. godine prebačeno na Novu Ljubljansku banku. Mi imamo bilanse obe banke, Ljubljanske i Nove Ljubljanske banke, koje je potpisala jedna osoba. Činjenica je da je Ljubljanska banka imala imovinu. Da nije, onda bi morala ići pod stečajni postupak, a Nova Ljubljanska banka bi morala da počne od nule. Ali to nije bilo tako. Imamo i dokaze da je Ljubljanska banka 1993. čak uzimala nove uloge od štediša, iako je te iste godine u toku bilo osnivanje Nove Ljubljanske banke i prebacivanje novca iz stare u novu banku.

Šta konkretno sada mogu da urade ostale oštećene štediše, s obzirom da mnogi od njih, koji su podigli žalbe pred sudovima u regionu, nisu uspeli da dobiju svoj novac?

Oni to mogu da urade i u Nemačkoj, ako su u vreme otvaranja štedne knjižice tamo živeli. To je slučaj, kako ja procenjujem stanje stvari, sa većinom štediša. Nakon podizanja tužbe, u roku od nekoliko meseci oni će dobiti termin pred sudom a onda i presudu, za BiH vam ništa ne mogu reći jer ne znam kakva je tamošnja procedura. Znam samo da su mnogi pokušali pred sudovima u regionu i da nisu uspeli. Zato je možda i pametnije da vode parnicu u Nemačkoj. A svakako oni koji su u vreme otvaranja knjižice živeli u Cirihu, Beču ili Francuskoj, mogu tamo da pokrenu postupak.

Da li to za oštećene štediše zaista znači opravdanu nadu u povrat njihovih uloga?

Svakako, pod uslovom da sud donese pravosnažnu ulogu. Zato bih poručio štedišama da se pobrinu da isprave nepravdu, a ne da sede kući kao poslednjih 20 godina i da čekaju da se stvari same od sebe reše ili da se desi čudo. Oni sada moraju da budu aktivni i da se izbore za svoje pravo.

A oni koji nemaju novca za sudski postupak?

Tu moramo da vidimo šta se može uraditi. Neki imaju osiguranje, koje plaća troškove za vođenje parnice. Postoji i novčana pomoć za vođenje sudskog postupka, rešenja uvek ima".

Autorka: Jasmina Roze

Odg. urednica: Ivana Ivanović