Od deteta do mašine za ubijanje

Jedna mala devojčica sedi sa ostalom decom na ulici u Ugandi i igra se. U blizini se pojavljuje kamion prepun vojske. Dolaze sve bliže, međutim umesto da beže, deca se i dalje igraju. U poslednjem trenutku kamion koči kako ne bi pregazio decu. Čim su se deca razbežala počela je pucnjava i zatvorenici su streljani.

„Ja sam to dete koje se igralo na ulici, tada još bez uniforme, jer je u veličini osmogodišnjeg deteta nisu ni imali.“

Fascinacija uniforme i oružja

Od trenutka kada je Čajna pobegla iz vojske proteklo je 20 godina; već osam godina živi u Danskoj. Kejtesi je i sama ubijala ljude i bila zlostavljana od pretpostavljenih. Biti vojnik je ipak sadržavalo i neku „fascinaciju“: „Bilo je jednostavno super kada ste kao dete imali mogućnost da naređujete starijima. U vojsci nije bitno koliko godina imate. Ja sam sa 15 godina mogla tridesetogodišnjaku da kažem – dođi ovamo i uradi to - jer sam imala viši čin od njega. Osim toga i vreme igra ulogu, ja sam u vojsci bila deset godina i moj čin, uniforma i oružje su bivali sve važniji i postali su neodvojivi deo mene.“

Čajna Kejtesi je jedna od 250 hiljada dece vojnika koji su bili prisiljeni da ubijaju.

Mala deca - mašine za ubijanje

Jozef Gerner koji radi u Ugandi u okviru projekta za pomoć deci bivšim vojnicima kaže: „Oko 30.000 hiljada dece je odvedeno nasilno. Jednostavno su noću bili izvedeni iz kuća. Deca od osam, deset, 11 godina do 16, 17. Stariji su odmah ubijani jer sa njima nisu mogli tako lako da manipulišu. Oni nisu hteli da slušaju ali mala deca su bila lak plen i od njih je vrlo lako bilo napraviti mašine za ubijanje.“

Živeti u miru, plakati, spavati bez straha...

Pružiti toj deci zaštitu i slušati o strahotama koje su preživeli - to su najvažniji ciljevi u radu sa decom vojnicima. Samo mali broj dece je imao sreću poput Čajne Kejtesi: „Toliko mladih bi rado išli u školu ali to ne mogu. Oni ni ne znaju šta znači živeti u miru, da smete da plačete kada vam se plače. Oni nikada neće saznati kako je to spavati noću bez straha da će vas odvesti. Tužna sam kad mislim na tu decu, mogla sam i ja da budem jedna od njih.“

Uz pomoć prijatelja ispunila se velika želja Čajne Kajtesi. Uspela je da pronađe svoje dvoje dece koju je morala da ostavi u Africi i prošli Božić je proslavila sa njima.