Odlučujem tako što ne odlučujem

Istraživači u Berlinu naglašavaju da čisto racionalna razmišljanja, nisu odlučujuća pri odlučivanju. Prototip jednog čisto racionalnog čoveka je u principu samo mit. Odluke se navodno uvek donose na osnovu osećaja. Profesor ekonomije na Univerzitetu u Bonu Armin Falk kaže: „Model „ekonomskog čoveka“ više nije dovoljan i mora biti proširen“.

Istraživači ponašanja i moždanih procesa pokušali su na 15. kolokvijumu Fondacije Dajmler-Benc da zajedno odrede emotivne, socijalne i biološke faktore ljudskih odluka. Pošli su od toga da mnogobrojni faktroi ponašanja utiču na čovekove odluke. Falk i njegov tim istražili su spremnost ljudi na rizik.

450 ljudi je u laboratoriji moralo da prođe testove rizika. Rezultati su upoređeni sa ostalim podacima. Razlike u spremnosti ljudi na rizik sistematski su bile povezane sa polom, dobom, visinom, spremnošću roditelja na rizik i njihovim obrazovnim nivoom.

Konkretno: žene se u principu manje usuđuju da rizikuju od muškaraca, stariji manje od mlađih, niže osobe manje od visokih. Takođe se pokazalo da roditelji sopstveni nivo spremnosti na rizik prenose na decu. „Na osnovu toga se može zaključiti da spremnost na rizik unutar jedne porodice verovatno može da ostana stabilna, nezavisno od toga da li se menjaju okvirni uslovi“, kaže Falk.

Važnu ulogu ima i strpljenje

Profesor Uve Zunde sa švajcarskog Institita za empirijska ekonomska istraživanja u Sent Galenu kaže: „Stepen strpljivosti važi za lično svojstvo jednog čoveka na koje on ne može da utiče, ali to svojstvo i te kako utiče na čovekove odluke“.

Nestrpljive osobe pojedu sočnu jabiku radije danas nego sutra, teško mogu da odlože zadovoljenje potreba – čak i ako to u budućnosi ima negativne posledice po njih. „Politika tu ima puno prostora za manevrisanje. Sa stimulativnim merama može pomoći ljudima da u pravom trenutku donesu dugoročno povoljnu odluku, na primer u slučaju penzijskog osiguranja“, dodaje Zunde.

Čak i ako jednom “zavirimo” u mozak otkrićemo naznake za individulne „motivacione federe“ jer u glavi se vidi kako radi sistem nagrađivanja. Profesor Bernd Veber sa Univerziteta u Bonu ispitao je osobe u magnetno-rezonantnom skeneru koje su se takmičile jedne protiv drugih za nagradu.

Rezultat eskperimenta: Sistem nagrađivanja podstakao je direktno upoređivanje sa protivnicima i bio je odlučujući za stepen ličnog zadovoljstva. Znači visina dobitka je imala tek sporednu ulogu.

Iskustvo je pokazalo još nešto: Većina ljudi se rado odlučuje tako što se ne odlučuje. To se može videti na primeru doniranja organa. Generalno je spremnost na doniranje organa u zemljama Evrope jednako visoka. Ipak, stvarna kvota doniranja u zemljama u kojima morate da se izjasnite protiv doniranja je za 70 odsto viša nego u zemljama u kojima se morate izjasniti za doniranje. Ako se pažljivo izaberu, tzv. „neobavezujuća pravila“, mogu da doprinesu da se odluke poboljšaju, a da se pri tom ne ograniči sloboda izbora pojedinca. Istraživači smatraju da bi od toga imali koristi i politika i društvo.

Autor: Ivana Ivanović (dpa/oc)
Odg. urednik: Jakov Leon