Odnos prema Kubi: Španija protiv ostatka EU

Kako se odnositi prema zemlji u kojoj pitanje ljudska prava baš ne igra preveliku ulogu? Evropska unija je još 1996. postavila zajedničke smernice za svoje članice u kojima se kaže da se u slučaju Kube mora dokazati da ova zemlja čini napretke na području zaštite ljudskih prava pre nego što dođe do normalizacije odnosa sa EU. Ipak, unutar EU ova „zajednička“ pozicija nije prihvaćena od svih članica.

Španija vodi svoju politiku

Najkasnije od dolaska socijalista na vlast u Španiji, ova zemlja polako odstupa od zajedničke politike EU prema Kubi. Madrid tvrdi da politika Unije nije postigla svoj cilj, a to je poboljšanje ljudskih prava. Stav zvanične španske politike, koju je ova zemlja tokom predsedavanja Evropskom unijom u prvoj polovini 2010. pokušala da pretoči i u zajedničku spoljnu politiku, je da se Evropa mora približiti Kubi bez postavljanja uslova. „Pritisak EU ionako nije uticao na poboljšanje ljudskih prava na Kubi“, argument je zvaničnog Madrida.

Ipak španski pokušaji da promeni gotovo 14 godina stare smernice – nisu uspeli. Nakon smrti jednog od vodećih kubanskih disidenata Orlanda Zapate u zatvoru nakon štrajka glađu, španski državni sekretar za evropsku politiku Dijego Lopez Garido je u Evropskom parlamentu ukazao na nesvrsishodnost dosadašnje politike. „Kompromis Evropske unije i njenih institucija se mora sastojati u kritikovanju povreda ljudskih prava i daljem radu na tome da se takve stvari ne ponavljaju.“

Ali pored visokopolitičke dimenzije, postoji još i strategije pružanja humanitarne i pomoći za zemlje u razvoju. Evropska komisija se trudi ova dva pitanja drži odvojeno, kako je to u Evropskom parlamentu naglasio poverenik za pitanja pomoći u razvoju, Andris Pibalgs: „Konstruktivni angažman, a ne pritisak i sankcije jesu i ostaju temelji naše politike prema Kubi. Evropska unija nikad nije prekinula saradnju s Kubom. I to zato jer se, kada je politika pomoći zemljama u razvoju u pitanju, ne radi o podršci vladama nego stanovnicima jedne zemlje.“

Razilaženja oko pronalaženja zajedničkih smernica idu i dalje. Španska diplomatija na čelu s ministrom Migelom Anhelom Moratinosom i dalje vodi sopstvenu politiku prema socijalističkoj karipskoj tvrđavi, što često kod evropskih partnera poput Francuske, ali i Nemačke, ne nailazi na razumevanje. Ipak, početkom jula, kubanska vlada je odlučila da pusti na slobodu preko 50 disidenata i dozvoliti im odlazak iz zemlje što je Španija doživela kao uspeh svoje kubanske politike.

„To je rezultat veličanstvenih diplomatskih napora ministra spoljnih poslova Moratinosa i posredovanja Vatikana. Mi očekujemo da ćemo s ovakvom strategijom u budućnosti promeniti zajednički stav EU prema Kubi“, rekla je nakon puštanja disidenata na slobodu španska poslanica u Evropskom parlamentu Maria Munjiz

Popuštanje u zamenu za kredite

Iako je Španija primila neke od puštenih disidenata, upravo je od njih samih došla kritika na račun takve diplomatije. Disidenti u jednom otvorenom pismu upozoravaju da ih kubanska vlada nije pustila na slobodu jer je velikodušna, nego zato jer su joj preko potrebni krediti Evropske unije. U istom pismu bivši kubanski politički zatvorenici apeluju na nastavak pritiska na Kubu u svrhu poboljšanja demokratskih uslova u toj zemlji.

Obe strane, Španska i ostatak Unije, istrajavaju na svojim argumentima i drže da su odabrale pravi ključ u procesu približavanja Kubi tako da je siguran nastavak sukoba, kako kaže Mihael Man iz Evropske komisije: „Rasprava će se zasigurno nastaviti nakon letnje pauze i to na osnovu dosadašnjih rezultata. Puštanje disidenata je jedan važan korak, ali isto tako moram reći da će do promene smernica doći jedino ako se slože sve članice.“ Trenutno sve govori u prilog tome da do promene dosadašnjih gledišta neće doći lako tako da je pred španskom diplomatijom još mnogo posla.

Autori: Kristof Haselbah / Nenad Krajcer

Odg. urednik: Nemanja Rujević