Oko 4 miliona Nemaca pati od depresije, koju bi trebalo leciti...

Medjutim iza ovog akcionzima moze da se krije i depresija. I to depresija koja moze da ostane tesko uocljiva cak i za strucnjake, jer osobe oboele od ovog oblika depresije su na prvi pogled "zdrave" - nema tipicnih simptoma kao sto su mrzovlja, apatija, bezrazlozna tuga, cesto plakanje. Sve izgleda zapravo obratno - to su osobe koje vrcaju od novih ideja, cini se da se uvek zabavljaju i da nemaju pojma kako izgleda tamna strana ljudske duse...

"Sve s obzriom na to koji je dan, ili sam na probi u pozoristu, ili na treningu dzuda ili na nekim drugim kruzocima, gde se dakle angazujem u radu organizacija raznih poltickih aktivnosti... Ja sam zainterosovana za mnoge stvari - od pozorista u koje ne odlazim sam kao publika .. pa do plesa, i tu sam aktivan ili staja znam raznih stvari tu ima... odem recimo na kurs kuvanja na radnickom univerzitetu ili se jednostavano sastanem sa prijteljima pa kuvamo zajedno, ili se pokupimo pa zajedno idemo na skejt .. u stvari ja sam stalno u pokretu..."

Kordula koja tek sto je napunila 30 stalno je negde ukljucena i skoro da nema slobodnog vremna.To malo sati koji nisu ispalnirani predvidjeni su za prijatelje koje nije uspela da vidi. Fatalno u svemu je to sto ona izaziva divljenje drugih ljudi - zbog snage kojom zraci, zbog toga sto je neumorna, zbog toga sto se izborila za izvesnu poziciju na poslu.

"Aktivnost je u stvari nesto veoma pozitivno, kao neurolog i psihijatar, ja sam u stvari uvek srecan kada su pacijenti aktivni ili kada postaju aktivni - pogotvu kada se radi o depresiji. Jer bas takvi pacijenti cesto profitiraju od aktivnosti, na primer od sporta, ili od hobija i nekih drugih interesovanja kojima se aktivno bave. Imajuci to u vidu, aktivnost u principu treba uvek pozdraviti."

Dr. Gereon Hoflih je specijalsta - psihijatar i neurolog i sef specijalne klinike za depresivne. U normalnim situacjama on svojim depresivnim pacijentima prepisuje upravo to u cemu i Kordula preteruje: Aktivnosti. Jer aktivnost pospesuje metabolizam, razmenu materija u telu pa tako i u mozgu, cime i mracne misli, makar na kratko nestaju iz svesti. Ali Geron Hoflih ima iskustva sa pacintima kao sto je Kordula. I on kaze - nema sumnje - dijagnoza je depresija.

"Dakle aktivnost je kriticna sigurno onda kada se pretvori u hiperaktivnost - kada se preteruje. Po sistemu "action without satisfaction" - sto bi zancilo da neko radi mnogo toga iako mu to zapravo ne donosi nikakvo zadovljstvo. To je bez sumnje nesto sto spada u patologiju, dakle im odlike boesti. Radi se dakle o aktivnosti koju mozemo da okarakterisemo kao frustrirani pokusaj da se izadje na kraj sa depresijom.

Sudeci po aktuelnim statistikama oko 4 miliona Nemaca trenutno pati od depresije koju bi trebalo leciti. Narocito su pogodne osobe starosti izmedju 15 i 44 godine. Uprkos tome sto se pogotovu poslednjih godina intezivno istrazuju uzroci ove bolesti medju mladjom populacijom jos uvek se tapka u mestu - najcesce se pominju stres, jaki dozivljaji gubitka kod dece, nedostatak poverenja u okolinu u kojoj se odrasta, dusevna zapustenost od strane blikih osoba, lekovi, nasledje, poremecaji hemije u mozgu...

Relativno nesporno je to da je depresija bolest koja kao i svaka druga bolest moze sasvim iznenada da se obrusi na coveka.

Uprkos tome, oboleli od depresije cesto su u situaciji da slusaju zamerke i optuzbe u smslu da bi trebalo da sami nesto urade, da prestanu da kukaju i da preduzmu inicijativu.

I zaista ponekad i uspeva, ali samo na kratko, depresiju pobediti aktivnoscu... Ljudi koji to cine, cesto se nadju u vrzinom kolu - deprsija - aktivnost - jos dublja depresija - jos veca aktivnost. Cesto vise nisu u stanju da se sami oslobode od tog ritma koji ih vodi u sve ozbiljniju bolest. Sve ide dotle dok njihovo telo vise nije u stanju da podnese 24 casovni maraton:

"Ja sam otputovala na sedam dana na Himalaje. U povratku sam putovala dve noci - prvo autobusom, a potom i avionom. Dakle uopste nisam spavala. I cim sam stigla u Nemacku, samo sam se istusirala i otisla na posao... Da to je bilo u petak... onda sam za vikend svom momku pomagala u seldbi... nosila kutije i gajbe sa stavrima... u ponedeljak sam opet letela poslovno. Vratila sam se istog dana, pola noci provela pred kompjuterom i onda sam konacno u utorak, pala u nesvest u cekaonici kod ginekologa... jednostvano sam se pruzila po podu..."

I dobri sto se to desilo - kaze doktor Hoflih. Lekari su joj odredili strogi mir i lezanje u krevetu - bez poseta, bez telefona i slicno. Marija je tako imala vremena da malo porazmisli o sebi, svojim mogucnsotima i svom zivotu. Danas je ova, mlada zena jos uvek aktivna, ali vise vremena i energije ulaze u to da prethodno odabere aktivnosti:

"Posle boravka u bolnici sam shvatila da mnogo toga sto radim u stvari uopste ne zelim da radim. Shvatila sam da sam mnogo toga radila radi drugih ljudi, jer nisam umela da kazem - ne. Bila sam stekla izvestan osecaj za to sta stvarno hocu, ali je to vrlo brzo i nestalo - zato moram uvek iznova da se preispitujem i donosim odluke o tome sta je od svega sto se od mene trazi i sto ja zelim zaista moja stvar i deo mog zivota."