Okupljanje za Bajram u Gradskoj

Iako nosi urbani naziv, Gradska je selo pet-šest kilometara udaljeno od centra opštine Ljubuški. Kada se približite Ljubuškom iz pravca Međugorja skrenete pogled ulevo i na brdovitoj uzvisini ugledaćete džamiju; pratite je i ne možete zalutati, dovešće vas pravo do sela, u kome živi 50-ak muslimanskih domaćinstava.

Jutros su se u Gradskoj u 7 sati okupili svi - i staro i mlado na bajram-namazu. Došla je rodbina iz Mostara, ali i s raznih strana sveta. Na verandi porodične kuće Maksumića bilo je najveselije.

„Ramazan sam ispostio lahko, kad bi mi sve u životu bilo lahko kao to bilo bi super, priča nam Ekrem, a onda mu je potekla suza niz lice i na kratko je ostao bez reči: „Eto, danas je Bajram, a ja sam i veseo i tužan. Veseo što je Bajram, a tužan jer mi je umro otac i ovo mi je prvi Bajram bez njega. Sad ću u Mostar k majci koja je stara i jedva čeka da dođem“, priča Ekrem.

Ramazanski draži od hadžijskog Bajrama

I Mirsad Makusmić živi u Mostaru, a danas je na Bajram došao u svoje rodno selo - Gradsku. Svi su kaže ispostili ramazan i danas se lepo osećaju. „Ovo je obiteljski blagdan i prilika da se cijela obitelj okupi na ručku i da se ispričamo i uz kavu, baklavu. Inače, ovaj nam je Ramazanski Bajram draži od onog Hadžijskog (Kurban-hadžijski Bajram prim. red.), jer dođe nakon mjesec dana posta“, objašnjava Mirsad.

Maid Makusmić radi u Policijskoj upravi u Ljubuškom. Za Bajram kaže dobije dan ili dva slobodno. Kolege na poslu, uglavnom Hrvate, obavezno počasti bajramskom baklavom, a oni ne zaborave da mu čestitaju praznik. Čestitanje krene još od 6 sati ujutro. Ili telefonom ili sms-om od kolega s posla, kaže Maid, ističući kako su odnosi između Hrvata katolika i Bošnjaka muslimana danas jako dobri. „Bar je takvo moje mišljenje i moje iskustvo. Nema nekih trzavica, pogotovo mi mlađi se stvarno fino družimo i ja imam dosta prijatelja Hrvata".

U miru otišli u miru se vratili

U Ljubuškom je pre rata živelo oko 1.500 muslimana, ili 5,6 posto od ukupno 40.000 žitelja ljubuške opštine. Danas ih je u selima Gradska, Vitina i središtu Ljubuškog oko 500, uglavnom starijih ljudi.

„Puno se ljudi vratilo, možda nigdje toliko kao ovdje. Mnogi rade u Mostaru ili su vani, a u Gradsku dolaze povremeno, kako tko može“, kaže Alija prisećajući se i ratne 1993. godine kada su muslimani iz Ljubuškog odvođeni u logor Heliodrom. „Mi su u miru otišli i u miru se vratili. Bilo je nekih neugodnosti, ali ni jednom muslimanu u Ljubuškom nije falila ni dlaka s glave, nitko nije stradao, i u odnosu na to što se događalo u drugim mjestima i koliko je ljudi pobijeno, te neugodnosti su zanemarive“, kaže Alija.

Maksumići kažu kako im je zbog toga žao što se nakon nedavnog prikazivanja filma „Neđo od Ljubuškog“ stvorila kriva slika o njihovim susedima Hrvatima kao fašistima.

I Mumin Elezović, predsednik Medžlisa Islamske zajednice Ljubuški kaže kako su odnosi između Bošnjaka i Hrvata u Ljubuškom za primer. „Tu nema problema koje bi trebalo istaći. Čak se možemo pohvaliti s našim susjedima Hrvatima. Mi smo s njima zadovoljni, a zadovoljni su i oni s nama“, kaže Mumin.

Održivi povratak

Maid veli kako bi država, ipak, trebalo više da učini za ono što nazivaju „održivi povratak“. Kaže, kako u Gradskoj noću nijedna sijalica na ulici ne svetli, dok neka mesta blješte.

I u kući Fadila Elezovića dočekali su nas s kafom i baklavom. Fadila pitamo kako muslimani žive u Ljubuškom, šta rade, čime se bave. „Što se tiče posla, tu nema nikakve razlike između nas i okruženja, naših susjeda Hrvata. S kojim problemima se susrećemo mi susreću se i oni i obrnuto", veli Fadil, koji nam je kada smo isključili mikrofon na široko izneo svoju viziju o tome šta bi sve trebalo da se napravi pa da Ljubuški i cela Hercegovina krenu napred.

Autor: Milan Šutalo

Odg. urednica: Ivana Ivanović