Olimpijska iluzija

komentar: Joša Veber, DW

Bilans Olimpijskih igara u Sočiju može se svesti tamo gde ih zapravo nije ni bilo: u malom parku Pobeda, dvanaest kilometara udaljenom od Olimpijskog parka. Tu, među gredicama sa naslagama prolećnog cveća i klupa za odmor, nalazila se službena "zona za proteste". Na tom mestu su mogli da se okupe i protestuju svi oni koji su mislili da je neophodno dići glas protiv kršenja ljudskih prava, protiv gigantizma u Sočiju ili protiv autokratskog domaćina Olimpijade, ruskog predsednika Vladimira Putina. Ali okupio se naravno nije gotovo niko - u parku se moglo videti samo nekoliko prolaznika i penzionera. Ali to i nije čudno: demonstracije su morale danima unapred da budu najavljene i odobrene, protestna zona je daleko od mesta samog takmičenja, a njen maksimalni kapacitet je oko 100 ljudi.

A kada je već reč o farsi: prema definiciji taj pojam označava "događaj ili čin koji se pretvara u svoju suprotnost; ruglo". U tom smislu se i neki sportski rezultati u Sočiju ne mogu uzeti za ozbiljno. Recimo, najbolja nemačka biatlonka Evi Sahenbaher-Stele. Najpre je bila brza na snegu, potom je doping-kontrola pokazala da je uzimala nedozvoljena sredstva, navodno su se te supstance nalazile u nekoliko slatkiša koje je pojela. To se ne može uzeti za ozbiljno. A onda i tvrdnja kako su krivi uvek samo pojedinci koji koriste doping, dok je najveći broj sportista "čist". Na kraju krajeva, kako tvrdi Međunarodni olimpijski odbor (MOO), velika većina kontrola uzoraka krvi ipak je negativna. Još jedna farsa.

Čiste igre? To je iluzija!

Jer, bez obzira radi li se o posebnim preparatima dizajniranim tako da izmaknu važećim metodama testiranja i kontrole, o vrlo malim dozama već poznatih sredstava ili o novim supstancama za doping, poput tzv. "Full Size MGF" ili plemenitog gasa Ksenona koji navodno koriste ruski takmičari - sve su to sredstva i metode, koje kontrolori dopinga ne mogu otkriti.

"Nisam mogao da poverujem da bi ljudi o tome mogli da lažu", gotovo naivno izjavio je Arne Ljungkvist. A upravo bi on trebalo da zna kakva je prava situacija: na kraju krajeva reč o je šefu medicinske komisije MOO-a. Za razliku od njega stručnjaci za borbu protiv dopinga vrlo su jasni. I do 60 odsto svih učesnika Olimpijskih igara su dopingovani, izjavio je Perikles Simon, istraživač metoda dopinga. Prema njegovim rečima samo "vrlo neoprezni atletičari" dozvoljavaju da budu uhvaćeni. Čiste igre? To je iluzija!

A ni o pet poznatih slučajeva korišćenja dopinga u Sočiju se ne može uzeti za ozbiljno. Danima se o tome ništa nije izveštavalo, onda su se čule neke glasine, a onda o tome počnu svi da pišu. Na brzinu se ispriča priča o "grešnici" Sahenbaher-Stele, bez komentara se preuzimaju napomene kako su sigurno za sve krivi "energetski slatkiši" kineskog porekla, da bi se na kraju brzo preko svega prešlo rečima "a sada da se vratimo sportu...".

Sport odbacuje moralnu odgovornost

To znači da doping nema ništa sa sportom? Tu se radi o poziciji koju rado zastupa MOO, koji sve negativno što se događa u sportu predstavlja kao da to sa samim sportskim takmičenjima nema veze. Uništena priroda, zatvoreni politički aktivisti, policijsko nasilje, homofobni zakoni, izrabljivani radnici na gradilištima koji još uvek čekaju na svoje plate, totalna kontrola Igara iza koje stoje ruske tajne službe - lista opravdanih kritika Olimpijskih igara u Sočiju je duga. Ali MOO je pred tim zatvarao oči i poricao svoju nadležnost za sve ono što se događa, samo kako bi se ta velika sportska priredba mogla održati. Zaključak: onaj ko na igrama obrće milijarde, a istovremeno odbacuje svaku odgovornost za negativne aspekte, pa makar i moralnu, taj se ne može uzeti za ozbiljno.

Zašto olimpijska iluzija ipak funkcioniše? Vrlo jednostavno: roba koju MOO nudi je naprosto suviše dobra i suviše tražena, da bi ozbiljna kritika bila moguća. Emocionalne slike neočekivanih pobednika, spektakularni skokovi takmičara u fristajl takmičenjima, uzbudljiva nadmetanja u kojima odlučuju desetinke sekundi na pisti ili u ledenom kanalu, žestoki sudari hokejaša - igre u Sočiju su i ovaj put nudile ljubiteljima sporta napete momente borbe, radost trijumfa i očaj poraza.

Olimpijski gigantizam će ostati

Sve to Međunarodnom olimpijskom odboru daje sigurnost da će i buduće Igre naći svoje domaćine, pa makar i u onim netradicionalnim, ali bogatim regionima. Olimpijski gigantizam će nam nažalost ostati i u budućnosti. Predsednik MOO-a, Nemac Tomas Bah, po završetku takmičenja je izjavio kako je Rusija organizovala "brilijantne igre". Kada se gleda samo sportska strana Olimpijskih igara, onda je on u pravu. A sve ono drugo čini se da većinu ionako uopšte ne zanima.