Ostale su samo žene i deca

Desetak žena vrpolji se na stolicama duž zidova u kancelariji udruženja seljanki u selu Mala Kruša, nedaleko od Prizrena. Sve su udovice ili mlade žene koje su ostale bez očeva 26. marta 1999. godine. Tog dana oko podneva pojavile su se srpske snage i saterale sve žitelje sela na trg. Sofije Raškaj nikada više nije videla sina i muža:

„Srpski policajci i vojnici oterali su nas žene. Smele smo da povedemo mušku decu, ne stariju od deset godina. Rečeno nam je da možemo da bežimo u Albaniju ili da se udavimo u reci. Otišli smo u selo na drugoj obali i tamo ostali tri dana. Onda smo svi otišli peške do albanske granice", seća se Sofije Ruškaj.

Peške do Albanije

Muškarci su zatvoreni u jednu kuću, srpska policija otvorila je nasumičnu paljbu iz automata. Posle toga spaljeno je 115 leševa. Šest osoba je preživelo.

Dile Preklapaj je iz sela na drugoj obali u kome je pribežište našlo više od 200 žena i dece iz Male Kruše. Danas kaže:

„Naređeno nam je da u roku od dva sata napustimo kuće. Znali smo šta se dogodilo u susednom selu – blizu je i sve smo posmatrali kroz dvoglede. Videli smo srpska oklopna vozila, kako srpske snage bezbednosti proteruju ljude iz sela".

Spaljene kuće

Tako su se i Dile i njena porodica, kao i gotovo svi Albanci iz tog područja, uputili ka Albaniji.

Žitelji Male Kruše vratili su se u selo 14. juna, posle završetka rata. Sofije Raškaj, koja ima još samo kćerku i unuke, kaže:

„Kada smo se vratili videli smo da su sve kuće spaljene i razorene. Sva stoka, psi – sve je bilo pobijeno. Ovde više ničega nije bilo, vladala je smrt", kaže Sofije Raškaj.

Zločin na Haškom sudu

Zločin u Maloj Kruši bio je tema i u haškom sudu.Neko vreme udovice i siročad dobijali su međunarodnu pomoć, ali je polako zamrlo interesovanje javnosti i ostavljeni su svojoj sudbini.

Pre sedam godina počela je da im pomaže organizacija „Međunarodna pomoć" – dobili su krave i zahvaljujući toj pomoći danas preživljavaju prodajući sir i mleko.