Ostavka i druge „grešne“ biskupinje
17. jul 2010.
Ali, najpre o skandalu u evangelističkoj crkvi. Mesecima je javnost u Nemačkoj uz čuđenje i zgražavanje pratila otkrića seksualne zloupotrebe dece u Katoličkoj crkvi. Čini se da, u najmanju ruku, slične pojave nisu bile strane ni u sestrinskoj, Evangelističkoj crkvi. Biskupkinja Marija Jepsen, prva Luteranska biskupkinja u svetu, za to je platila ceh.
Prebacuje joj se da je godinama znala da je jedan evangelistički pastor seksualno zlostavljao decu i da nije dovoljno konkretno reagovala. Sveštenik je doduše povučen iz svoje parohije, ali je nastavio da radi u jednom maloletničkom zatvoru, kao dušebrižnik i nastavnik veronauke… Osim toga, biskupkinja je najpre tvrdila da nije znala o svemu tome.
U komentaru minhenskog Zidojče cajtunga, između ostalog, piše: „Ovo je tužan kraj mandata koji je počeo kao epohalni preokret. Marija Jepsen, koja je 1992. godine postala prva biskupkinja Luteranske crkve, podnela je ostavku. Zato što se pogrešno ponašala u jednom strašnom slučaju seksualne zloupotrebe dece, i zato što je predugo odbijala da prizna da se pogrešno ponašala…
U Evangelističkoj crkvi funkcionišu isti mehanizmi kao i u Katoličkoj: Želja da se zaštite institucije, pomutila je njen sluh za nesreću žrtava. Deset godina je crkva ćutala, žrtve su te koje su prekinule to ćutanje! I u demokratski organizovanim crkvenim opštinama, u kojima nema celibata, moguće je seksualno zlostavljanje dece. Seksualnog nasilja ima svuda, ali kada to sveštenici čine onda zloupotrebljavaju svoj položaj u ime Boga. Reč je o posebnom silovanju duše dece i maloletnih.“
O istoj temi u Frankfurter algemajne cajtungu čitamo: „Hamburška biskupkinja Marija Jepsen oduvek je sebe videla na strani onih koji su manje odgovorni za patnju u svetu. Zato ju je posebno teško pogodila optužba da je svesno skrivala seksualno zlostavljanje u Evangelističkoj crkvi – mada mnogo govori u prilog tome da njeni propusti nisu bili tako strašni. Ima tu paralela sa slučajem biskupkinje Margot Kesman, koja se u februaru povukla zbog vožnje u pijanom stanju: vodeći evangelistički sveštenici zastupaju stanovište da za njih važe daleko stroži kriterijumi nego za obične vernike. Šteta, 65-godišnja Marija Jepsen sugurno je zaslužila da se od nje drugačije oprostimo.“
O predlozima Kristine Šreder, ministarke za pitanja porodice, u Zidojče cajtungu čitamo: „Politička nespretnost dobila je ime – zove se Kristina Šreder: Najpre je tvrdila da se zbog mera štednje ne sme dirati doprinos za roditelje. A onda je prihvatila mere koje nisu mogle biti gore, pošto će se ova pomoć oduzimati upravo onima kojima je najpotrebnija – ljudima koji žive od socijalne pomoći, takozvane Harc 4. Logika je sledeća: ako primalac socijalne pomoći obavlja i neki drugi posao (da bi uopšte mogao da preživi) oduzima mu se pomoć za roditelje!
Ministarkini planovi su istovremeno nespretni i nemoralni. Najgore je to što ministarka nema smisla za stvarnost – ona zaboravlja da Savezna Republika Nemačka ima jedan dramatičan problem – siromaštvo dece. Svako šesto dete odrasta u porodici kojoj preti opasnost od posledica siromaštva, a državi, već godinama, ne polazi za rukom da bilo šta promeni. Ako se planovi ministarke Šreder sprovedu u delo, na hiljade dece naći će se u siromaštvu. To je krajnje nemoralno, posebno ako se istovremeno deca bogatih štite.“
Priredila: Mirjana Kine Veljković
Odg. urednik: Nemanja Rujević