Otvorena Konferencija o obnovi Iraka u Stokholmu

Očekivalo se da će, zahvaljujući prihodima od nafte, Bagdad biti u stanju da dalje sam finansira razvoj i u tadašnjoj prelaznoj vladi sanjarili su o Iraku kao Japanu Bliskog istoka.

Usledile su nove konferencije – u Jordanu, Egiptu, Kuvajtu i, sada, u Švedskoj. Svaki put davana su nova obećanja, svaki put Iračani su bili sve više razočarani. Prošlog meseca u Kuvajtu irački premijer Nuri al Maliki je izjavio:

„Potrebna nam je veća pomoć i nadamo se da će posle ove konferencije uslediti nešto konkretno. Na prošlim konferencijama osnivali smo odbore, ali rezultate njihovog rada nismo videli", rekao je Maliki.

Posebno su štedljive arapske zemlje

Kuvajt i dalje insistira na reparacijama od 15 milijardi dolara za Sadamovu agresiju 1990. godine. Saudijska Arabija još nije isplatila 17 milijardi obećanih dolara. Tri četvrtine svih potraživanja od Iraka su iz država Zaliva, a Irak deo prihoda od nafte mora i da uplaćuje u jedan fond Ujedinjenih nacija.

Ni Saudijci, ni Kuvajćani još nisu otvorili ambasade u Bagdadu, kao što to nisu učinile ni druge sunitske zemlje.To objašnjavaju nesigurnom situacijom, ali prave razloge bi trebalo tražiti u američkoj politici i optužbama da šiitska iračka vlada diskriminiše sunite.

Zavladala nestašica svega

Irak nije doneo ni zakon o nafti zahvaljujući kome bi zarada mogla da poraste na 80 milijardi dolara. Šiiti, suniti i Kurdi nikako da se dogovore o podeli prihoda.

U međuvremenu, vlada nestašica svega – struje, čiste vode, lekova. Više od dve hiljade lekara umrlo je nakon obaranja Sadama Huseina, dvadesetak hiljada ih je pobeglo u inostranstvo.

Na najveći deo milijardi obećanih na madridskoj konferenciji Irak čeka i dan danas. Sve dok nema bezbednosti i dok su obećanja o privrednom rastu neuverljiva neće se ništa promeniti. U Stokholmu ne bi trebalo očekivati svež novac za Irak – umesto toga mogu se očekivati, s jedne strane, podsećanja na neispunjena obećanja, a sa druge zahtevi za većom stabilnošću i nacionalnim pomirenjem.