Oči uprte u zemne stvari

Pesnik Dobrica Cesarić je, u svojoj možda najpoznatijoj pjesmi „Oblak", opisao poslovično slepilo ljudskog roda za trenutke lepote koji im promiču, jer su im oči uprte u zemne stvari: „I svak je išo svojim putem, za vlašću, zlatom i hljebom...“, piše pesnik, ima tome skoro vek. Iz prve polovine dvadesetog stoleća stiže i glas jednog od mojih omiljenih pjesnika Antuna Branka Šimića. „Pjesma jednom brijegu“ sadrži i stihove: „U noći ga ne vidim. Svi smo duboko u noći / Al znadem! On je tu. Ko ćutanje je težak".

Tin Ujević, boemski mag kojeg su upamtile kafane i biblioteke iz iste epohe, naziva svoju pesmu „Vječan prsten" i u njoj kaže:

jednom tamo poslije hiljada, hiljada
i hiljada ljeta opet ćemo naći
ista svježa čula, ista srca mlada,
i taj nježni osmijeh, blagi i domaći.

Jedan pesnik se bavio oblakom, drugi brijegom, a treći vječnim vraćanjem istog. Tematski, dakle, ni jedan ne obuhvata socijalnu datost niti pokazuje namjeru da se politički angažuje.

Pa ipak, sva trojica su, pišući na svom maternjem jeziku, zauzela politički stav. Hrvatski pesnik koji upotrebljava reči „hiljada", „ćutanje", „hljeb", mada mu na raspolaganju stoje „tisuća“, „šutnja“ i „kruh“, u stvari indirektno kaže da je i srpski njegov jezik. Da se pesnička sloboda sastoji od slobode izbora da pišeš izvan propisane uskonacionalne matrice. I da si upravo zbog toga velik. Da si time i svojoj naciji, kao i ostalim narodima koji govore isti jezik – dragocen.

Nekih stotinak godina kasnije bi se Cesarić, Šimić i Ujević sa ovakvim jezičkim stavom verovatno našli na brisanom prostoru, na kojem, umesto metaka, unaokolo zuje otrovne reči. A meta su potpisnici već čuvene, a po nekima i ozloglašene Deklaracije o zajedničkom jeziku. Nadigla se takva halabuka da ju je teško razumeti. Naime, Deklaracija ne valja ni nekima koji su je potpisali, pa povukli potpis. Zašto su je potpisivali, ne zna se.

Ne valja to, recimo, jednom srpskom istoričaru. On kaže da je Deklaracija pokrenuta „od strane filologa i intelektualaca". Kultura govora na tom istom jeziku nalaže izbegavanje ovako sročene fraze. Zašto gospodin ne kaže „koju su pokrenuli", umesto da ubacuje u maternji jezik tipičnu konstrukciju preuzetu iz nemačkog jezika „koja je pokrenuta od strane" (seitens). Istorijska, do patetike naježena svest o jeziku navodno je duboka, ali istoričareva jezička kultura je plitka. Bilo je svesrbstvujuščih lingvista koji su u svemu prepoznali „napad na Srbe i srpski jezik".

Ne valja Deklaracija ni braniteljsko-domoljubno-hrvatujućem horu. Ono što mogu da razaberem, jeste slična paljba kao i sa srpske strane, samo malo žešća. Posebno su pikantne društvene mreže. U njima sijaset psovki na račun „jugonostalgičara“. Oljušte li se bes i prostaštvo sa svega toga, ostane najverovatnije malo jezgro uplašenog identiteta. Opet nas neko premazuje YU-trobojkom, a mi se ne damo. Najveći broj psovača nije pročitao Deklaraciju.

Baba jednog mog druga svađala se sa unukom u vrijeme Miloševića. Baba voli Slobu, a unuk ne. Onda ona mudro zaključi: „E moj sinko, ti visoke škole pozavršavao, a ja nepismena. I opet bolje znam".

Tako znaju i ovi koji nisu čitali. Pa, poput jednog mog druga iz Bosne, kažu da je Deklaraciju potpisala „šaka jada". Baš tako. Nesvršeni student fizičke kulture zna u tančine šta je njegova nacionalna jezička kultura. I ne dozvoljava da je tamo neka „šaka jada" dira. Naročito ne lingvisti i pisci.

Tu i tamo se ritualnom pljuvanju po Deklaraciji pridruže i ljudi za koje smatram da su umereni.

Očito je u pitanju bolno mesto gde se u traumatični čvor uvezuju nauka/znanost i nacionalni identitet. Ako je jezik samo moj, onda nisam sličan svom bratu po jeziku kojeg ne volim. Ali ako ga delim čak sa tri naroda, e, onda je nevolja velika. Narcizam malih razlika je patološki slučaj prava na razlike. I često se predstavlja kao to pravo.

Histerija kojom je propraćena Deklaraciji govori mi da bratoubilački rat devedesetih nikada i nije zaustavljen u glavama mnogih. On se očito i dalje vodi u jeziku koji jeste naš, ali nije njihov. I to simboličko-verbalno nasilje nas nad njima i njih nad nama više govori o govornicima nego o jeziku.

Nijednom nisam posumnjao u to da su Cesarić, Šimić i Ujević hrvatski pesnici. Koliko znam, to ne spore ni Srbi, ni Hrvati, a koliko znam, ni neko treći. Ne sumnjam ni u to da bi bez njih moj maternji jezik bio osiromašen. Jesam li tim „priznanjem" postao Hrvat? Nisam. Samo volim da čitam dobre stihove na sopstvenom jeziku.

Mogu ih čitati na nemačkom, ruskom, ponekad i na engleskom. Ako zaista želim da ih osetim – prevedem ih. Stihovi istinski zatrepere samo na jeziku u kojem se jednom ugnezdilo detinjstvo.

Svet će i dalje ići svojim putem. Za vlašću, zlatom i hlebom. A zajednički jezik, naročito jezik poezije, nadživeće sve to.