Pacijent-subjekat i objekat

Generacija mladih lekara koja se obučavala na Medicinskom fakultetu Kolumbija u Njujorku razlikuje se od svojih kolega. Džeremi Stepker objašnjava:

„O nama se misli kao o ludim lekarima koji s vremena na vreme zagrle drvo i neprestano placu. To doživljavam kao fantastičnu reputaciju koja, nadam se, neće iščeznuti.“

Takozvani „ludi“ doktori ne posmatraju pacijenta kao „slučaj“, već uzimaju u obzir čitavu ličnost:

„Neki ljudi smatraju da je pristup pacijentima kao ljudima, a ne dijagnozama, integralni deo porodične medicine. Mislim da je pristup „ispričaj priču“ najbolji savet koji sam dobio kada je reč o komunikaciji sa pacijentima.“

Ovaj novopečeni doktor naučio je taj pristup u okviru programa obuke pod nazivom narativna medicina. Svi studenti medicine na Univerzitetu Kolumbija su obavezni da pohadjaju nekoliko ovakvih predmeta. Pored toga naredne godine će ovaj Univerzitet kao prvi uvesti postdilpmske studije iz narativne medicine i to kao zaseban predmet. Predavači ce biti profesionalci iz oblasti zdravlja, ali i ljubitelji književnosti.

Narativna medicina znači razumeti pacijenta

Model Univerziteta Kolumbija, koji je prihvaćen i u drugim medicinskim školama u Sjedinjenim Američkim Državama razvila je Rita Čeron. Internistkinja sa diplomom iz anglosaksonske literature:

„Narativna medicina se može shvatiti kao medicina koja primenjuje sposobnost za pričanje priče. Zapravo reč je o jednostavnoj sposobnosti čoveka da razume osobu koja govori, da rastumači sadržaj govora.”

Praktično govoreći Rita Čaron koristi književnost i metode za njeno proučavanje kako bi medicinsku nauku učinila humanijom, te sveobuhvatnijom. Na primer kao što je bilo pre 50 ili 60 godina.

Hemingvej za humanije lekare

Da bi oživeli narativne sposobnosti, studentima se daje da čitaju delo Ernesta Hemingveja, Snegovi Kilimandžara. Rita Čeron citira kraj priče i tumaći ga zajedno sa studentkinjom Dženet Grosman:

„Nisam težila analiziranju priče kako bi pronasli elemente korisne za doktore. Uopšte ne. Ja sam zainteresovana za poboljšanje njihovih sposobnosti u pronalazenju vesti iz prića. Mene same priče ne interesuju. Želim da studenti postanu bolji čitači koji znaju šta će sa pričom.“

Rita Čeron objašnjava kako se ponaša u kontaktu sa pacijentima na Univerzitetu Kolumbija:

„Ne postavljam 100 tipičnih pitanja – o dijeti, sportu, lekovima, operacijama, alergijama. Da li ima glavobolju i kako se ona manifestuje. To je meni dosadno. Umesto toga kažem: ja ću biti vaš lekar i zato mi je potrebno da upoznam kako je vaše zdravlje, kako vas telo služi. Uopšte želim da mi pacijent ispriča o svom životu. Nisam imala pacijente koji bi to odbili. Neki nisu znali odakle da počnu. Prva osoba kojoj sam ovako pristupila je zaplakala a potom rekla: „Niko se do sada nije ovako ophodio prema meni.“

Poslednja inovacija ovog modela jeste uvodjenje treće osobe, neke vrste očevica, koji prisustvuje konsultacijama. Student Anjana Sarma bila je očevidac nekoliko meseci:

„Sedela sam sa doktorkom Čeron u ordinaciji i davala sve od sebe kako bi osmotrila samog pacijenta i njegovu interakciju sa lekarkom. Reči koje su birali, govor tela. Potom bi o tome napravila izveštaj.“

Internistkinja je prva priznala nedostatak ove metode. A to je neprecizna evaluacija. Sva istraživanja pokazuju da se i studenti i pacijenti i lekari osećaju bolje primenjujući ovaj holistički pristup. Ali skeptici hoće više od toga: duša je srećna, ali da li je i artritis izlečen?