"Pesma otvara planine"

U Bonu je ovih dana, u okviru programa fondacije Michael-Žikić, i u saradnji sa seminarom za studije istočno-evropske istorije na bonskom univerzitetu, održano predavanje na kome je predstavljena antologija srpskgo pesništva dvadesetog veka, pod naslovom «Pesma otvara planine». Antologiju su na nemačkom jeziku objavile izdavačke kuće Svetovi i Gollenstein. Antologiju je priredio profesor Slavistike, Manfred Jaehnichen. O svojoj Antologiji je rekao sledeće:

«Cilje ove antologije je – obrazovani nemački čitalac. Njega imam u vidu, ako takvoga uopšte još ima, a nadam se da ga ima. Njemu želim da pokažem, na tekstu - koji sam odabrao posle čitanja više stotina, ili hiljadsu stranica, na tekstu koji sam, uz pomoć mojih kolega, prevodilaca, pesnika, preveo na nemački jezik – dakle, želim da pokažem da su Srbi, i pored medijske politike devedesetih godina, narod kulture, koji pirpada Evropi, i oni je upravo, u okviru svojih mogućnosti, isto to kao i Francuzi, Nemci ili Česi, na primer.»

Profesor Jenihen je posebno ukazao specifičnost razvoja srpske poezije, razvoja sa kojim nemački čitaoci i te kako mogu da imaju problema:

«Neki Nemci imaju problema sa tim takovzanim istočnim narodima, sa slovenskim narodima, i zaboravili su da kod tih naroda, a tu spadaju i baltički narodi, poezija igra veliku ulogu. Namerno kažem poezija a ne lirika, zato što je poezija u svojoj formi u dvadesetom veku prošla kroz neverovatne procese, te ne igra ona više onu ulogu lirike, kao kod Nemaa ili srpskog pesnika Branka Radičevića. U njoj, pored lirskog, i dramatično i epsko igraju važnu ulogu. To su u tradiciji srpske kulture bile junačke pesme. Ta poezija uvek nosi u sebi filozofske, estetske, diskurze o društvu.»

Profesor Jenihen je u svom predavanju posebno ukazao na značaj viševekovne porobljenosti turskom zavojevaču. To se u na srpsko pesništvo veoma odražava_

«Zbog te duge podčinjenosti osmanlijskom probljivaču je prekinut takozvani normalni razvojni ritam, kakav smo imali u Evropi, dakle, srednji vek, renesansa, barok, prosvećenost, romantizam. Takva razvoj je u srpskoj, kao i u bugarskoj kulturi, kompenziran narodnim pesmama, epskom i lirskom narodnom poezijom. Srpske narodne pesme su donele i nastup, početkom 19. veka, srpske kulture u Evropu. I ja sam, kao Nemac, ponosam što smo mi Nemci to prouzrokovali, u pozitivnom smislu. To su učinili naš dragi Jakob Grim, koji je predavao na mome univerzitetu, pa Gete...»

Govoreći o ulozi pesnika u Srbiji, profesor manfred Jenihe, sa Humboltovog univerziteta u Berlinui, je rekao:

«Pesnik nije samo ono narcisoidno u njemu – i to je on – nego je on u prvom redu neko ko želi da bude odgovoran za svoje društvo i za egzistenicju u dvadesetom veku. On je taj koji traži najrazličitije oblike izdražavanja. I nije to što on nudi «izgubljeno pismo», kako to glasi naslov jedne nemačke antologije, nego je to «pismo dobiti», u kome pesnik, a to vidim uvek kada čitan nešto iz srpske književnosti, uvek predstavlja jedan važan glas. To sam ovde hteo da pokažem: da je srpska poezija otvorena prema svetu, da je to poezija huanosti.»

Antologiju Manfreda Jenihena čini 260 pesama 82 srpsak pesnika. Tu su stihovi od Laze Kostića, Alekse Šantića, Jovana Dučića, Milana Rakića, preko pesama Miloša Crnjanskog, Stanislava Vinavera, Momčila Nastasijevića, Ljubimira Micića, Rastka Petrovića, Anice Savić-Rebac, Desanke Maksimović, Aleksandra Vučća, Dušana Matića, Ljubiše Jocića, Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Stevana Rajičkovića, Aleksandra Ristovića, Branka Miljkovića, Ljubomira Simovića, Božidara Šujice, Brane Petrovića, Slobodana Rakitića, Gojka Đoga, Adama Puslojića, Miroslava Maksimovića, Stevana Tontića, Raše Livade, Novice Tadića, Miloša Komadine, Snežane Minić, Ane Ristović i mnogi mnogih drugih. Stihove su preveli vodeći nemački prevodioci. Manfred Jenihen je prethodno sačinio sličnu antologiju hrvatske poezije, a priprema i sličnu zbirku makedonskog pesništva.