Pevaću sve dok tako osećam

Željko Lučić je deset godina bio solista Frankfurtske opere i važi za apsolutnog miljenika tamošnje publike. Nakon što se otisnuo u slobodne umetnike gostuje na najpoznatijim svetskim operskim scenama. Upravo se vratio iz Njujorka gde je pevao naslovnu ulogu u Nabuku u Metropoliten Operi.

„Prvi put sam pevao 12 predstava u nizu u Metropolitenu. Mogu da kažem da sam zadovoljan. Zadovoljan sam ja, zadovoljni su ljudi u Metropolitenu, nastavljamo saradnju. Pevao sam sa starom drugaricom Marijom Guljeginom, i sa ljudima sa kojima se i inače nalazim u Njujorku, s vremena na vreme.“

U šetnji po Njujorku

Željko Lučić je sasvim sigurno izuzetak među operskim zvezdama po tome što se ni malo ne trudi da svoju profesiju, koja i inače nije bliska širokoj publici, dodatno zavije u sedam tajanstvenih velova. Veoma srdačan, pristupačan i nadasve spontan, ne dopušta da ga profesionalna karijera ni za dlaku uzdigne od tla i udalji od porodice i prijatelja. Mada to zvuči pomalo nemoguće zbog repertoara i nedostatka vremena, on se čvrsto drži uloge čoveka iz susedstva.

„Ova naša profesija nas tera da se malo čuvamo tako da u principu samo šetam Brodvejom, razgledam, jedem, kupujem… Ipak, pošto već pet godina zaredom odlazim u Njujork i pevam u Metu, mislim da polako počinjem da živim njujorški život. Ne idem da gledam Kip slobode ili Tajm Skver, nego odem do ćoška, kupim što mi treba, odem do ulice, zapalim cigaretu. Ponašam se vrlo američki (smeh).“

Nastupa i bolestan

Činjenica da se pevač iz Beograda ubraja među najveće svetske operske zvezde, naravno, ne znači da su njegovi dani sastavljeni samo od slave i scenske pozlate. Napori koje mora da uloži kako bi stalno bio u top-formi svakako nisu mali ni jednostavni. Proteklog vikenda je tako, pred frankfurtskom publikom, nastupio bolestan. Shodno svom karakteru i odnosu prema pevanju nije pravio veliki problem:

„Na svu sreću imam šest dana pauze posle ove predstave tako da sam uzeo slobodu da pevam. Što nije profesionalno, nije dobro ni za moje kolege, ni za mene, nije dobro ni za koga, ali nekako mi se to vrlo kasno desilo, nisam mogao da otkazujem… Prvi put sam posle ko zna koliko vremena u Frankfurtu.“

U Beogradu 21. decembra

Pole Frankfurta Željko će pevati deset predstava Rigoleta u Parizu, potom sa istom ulogom nastupa u Kelnu: „2013. je godina Verdija i ja 2012, 2013, pevam samo Rigoleta. U Skali, u Čikagu, u Metropolitenu, u Parizu, u Kelnu, San Francisku…“

Lučić retko gostuje u Beogradu iz koga se otisnuo na svetske scene. Ipak, beogradska publika će vrlo brzo imati priliku da ga sluša: „U Beograd dolazim 21. decembra. Pevam svečani Novogodišnji koncert. Zoran Todorović i ja smo, veliki gosti.. (smeh) da nas tako nazovem, i pevaćemo klasični operski repertoar. Malo Verdi, malo Pučini, malo Sole mio na kraju…. (smeh)… U Beogradu veoma retko pevam samo zato što nemam vremena.“

Uživanje na sceni

Željko Lučić je stalno na putu i planer mu je ispunjen za nekoliko godina unapred. Tempo koji nije ni lak niti je ispunjen samo trenucima zadovoljstva i sjajnih kritika. Tempo koji, naravno, nije lako izdržati. Za Lučića je i to naravno razlog za šalu:

„Pa, evo sad sam uzeo kredit za kuću pa dok to platim, moram, šta ću… (smeh) Šalim se naravno. Dokle god me glas bude služio, ja ću da pevam. Volim ovo što radim, uživam na sceni, još uvek želim da dam sve od sebe i da publiku uverim u ono što radim. Dve dok se budem tako osećao, pevaću!“

Autorka: Željka Bašić-Savić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković