Pijanista sa trga Taksim svira za mir

Pre mesec dana svet je bio poprilično neupućen u to ko je David Martelo. Rođen je pre 31-nu godinu kao Italijan, odgajan kao Nemac. Pijanista sa idiličnog jezera Konstanc. Onda se pojavio na televizijama širom sveta svirajući serenade demonstrantima na trgu Taksim u Istanbulu i noseći gas-masku i šlem. I tako je, kroz maglu suzavca i treperava policijska svetla, rođena zvezda.

Spontano stvaranje istorije

„Nisam u potpunosti shvatao šta radim“, otvoreno priznaje Martelo govoreći o svojoj odluci da, sa već zakazane turneje, skrene na jug. „U to vreme, bio sam u Sofiji, u Bugarskoj. Na televiziji sam video šta se to događa u Turskoj, svo to nasilje, pa sam se zapitao šta bi se desilo kada bi se klavir našao na sred tog trga.“

Sledećeg dana, kako kaže, otputovao je do trga da „baci pogled“. „Nisam hteo da sviram tog istog dana, hteo sam da potražim hotel i da se odmorim. Međutim, video sam pored puta znak za trg Taksim i pomislio: 'Hajde, vozi do Taksima da vidiš kakva je situacija'. Tako sam se odvezao do trga, skinuo klavir sa prikolice i jednostavno počeo da sviram.“

Martelo je svirao i svirao… Pre nego što je shvatio, svirao je već tri noći, uključujući i maratonsku, trinaestočasovnu sesiju. Gomile su ga obožavale. Čak je i policija došla u iskušenju da spusti pendreke da bi prisustvovala čudnom događaju. Ali, onda se, četvrte noći, raspoloženje promenilo. Ponovo je bačen suzavac, bljeskala su rotaciona policijska svetla. Martelo je pokušao da nastavi da svira, ali se našao u sred haosa, u oblaku suzavca, i pobegao je sa ostatkom demonstranata.

Kada se sledećeg dana vratio na Taksim, njegov voljeni klavir je nestao. Policija ga je kasnije vratila, zahvaljujući pomoći nemačke i italijanske ambasade, kao i navali televizijskih stanica koje su ga pratile kada je krenuo da ga preuzme.

„Sve je izgledalo kao žurka i svi su bili srećni. Bilo mi je zadovoljstvo da podelim ta osećanja sa ljudima. Nisam razmišljao o tome kako bi moja muzika mogla da utiče na tu situaciju, ali posle drugog ili trećeg dana, počeo sam da mislim da muzika može da promeni politiku.“

Jedan poziv menja sve

Martelova turneja sa klavirom počela je skromno, pre nekoliko godina. Shvativši da nije u potpunosti zadovoljan svojom karijerom frizera u Konstancu, odlučio se da pokuša sa svojom iskrenom strasti – muzikom. Sam je pisao kompozicije još od puberteta. „Kada sam imao 17 godina napisao sam pesmu za jednu devojku i njoj se to dopalo. Tako da je to bilo to – nastavio sam da pišem“, seća se Martelo.

Nedugo zatim, počeo je da se prijavljuje na različite muzičke akademije u Nemačkoj. Prestižna berlinska muzička akademija „Hans Ajsler“ pozvala ga je na audiciju. Ali sve se preokrenulo kada ga je pozvala njegova bivša mušterija iz frizerskog salona u Konstancu. Čovek je rekao da bi voleo da napravi Martelov klavir iz snova: u osnovi, telo velikog klavira sa električnom klavijaturom i bas zvučnikom.

Martelo kaže da je namerno propustio prijemni ispit u Berlinu i pojurio kući kako bi isplanirao svetsku turneju. I tako je počeo njegov novi život putujućeg muzičara. „Planiram da sviram u svakom velikom gradu na svetu“, kaže Martelo bez ikakvog prizvuka šale. „Putujem po svetu sa svojim velikim klavirom i prodajem diskove koje sam sâm snimio. To sam radio i onda kada sam skrenuo za Istanbul.“

Ono što je pre dve godine počelo na berlinskom trgu Potsdamer plac, odvelo ga je zatim u Tiranu, Budimpeštu, Mazar-i Šarif i još dalje. Martelo se obično uputi ka novoj destinaciji u svom sportskom automobilu koji vuče prikolicu. Zatim nađe zgodno mesto na koje bi mogao da postavi svoj klavir i nakon počinje da svira svoje melodične kompozicije za bilo koga ko bi zastao i poklonio mu pažnju.

On ima mapu na jednoj strani prikolice na kojoj ucrtava kako napreduje, kao i kutiju sa kartama za parking iz raznih zemalja kako bi pokazao da je ozbiljan u svojoj nameri. A Istanbul je promenio sve. Martelo pokazuje žuti šlem i gas-masku koju je nosio na trgu Taksim, a koje čuva u svom automobilu kao podsetnik na to iskustvo.

Slatko-gorka simfonija

Stiče se utisak da je Martelo više slučajan heroj, nego lukavi samopromoter koji je video Istanbul kao svoju kartu za slavu. On je idealista koji svoje srce „nosi smelo, na rukavu“, kao što nosi i ime svog rodnog grada na zidu prikolice, gde je „Konstanc“ napisano podebljanim slovima.

„Da budem iskren, prilično je ludo nakon Istanbula. Nije mi bila namera da steknem takvu vrstu publiciteta, ali mi je drago što se ljudi interesuju za mene i moj rad. Ja samo želim da nastavim da putujem. Na redu je Pariz, a zatim London i Dablin.“

Posle Istanbula, njegovu Fejsbuk-stranicu prati više od hiljada ljudi, a njegove gerila-svirke postale su bolje organizovane. Posle dva koncerta u Hamburgu, uključujući i onaj na trgu Bitlsa koji je privukao dosta medijske pažnje u Nemačkoj, Martelo sada nastupa u Berlinu.

Par sati pre početka koncerta u Berlinu, informacija o tome da je „Pijanista sa trga Taksim“ ponovo u gradu, brzo se širi internetom. Martelo iznosi svoj klavir iz prikolice. Uz pomoć nekoliko starih prijatelja i novih fanova, dovlači ga do centra mosta Moderzon, u tradicionalno subverzivnom kvartu Fridrihšajn. Čini se da je to savršena lokacija za njegov šou.

Sedamdesetak ljudi već se okupilo, žagor je sve jači. Postavivši policu sa diskovima koje prodaje za 15 evra po komadu, i bacivši nešto sitnine u svoju kanticu kako bi napojnice „nastavile da kaplju“, Martelo konačno seda i počinje da svira. Ali, čuje se samo jeziva tišina. Uznemiren je i pretura po kablovima koji su životna snaga njegovog velikog klavira. Provlači ruku kroz svoju neurednu tamnu kosu i tiho psuje: „Ovo se nije desilo još od Prištine“. Svirka je otkazana i svi odlaze kućama.

Izgleda da će „pokretna revolucija“ morati da se zaustavi na neko vreme. Možda je to definicija paradoksa koji prati genija u usponu – na kraju se sve svodi na tehnologiju. „Šta se dešava kada isključimo utikač? Na svu sreću, čini se da muzici i dalje ostaje moć da menja svet, dokle god sa sobom nosite rezervnu bateriju za vaše pojačalo.“

Autori: Džulijan Tompkin / Nevena Cukućan
Odgovorni urednik: Ivan Đerković