Pisac koji je oslikao društvenu klimu Nemačke

Ginter Gras je bez sumnje jedan od najvažnijih predstavnika posleratne književnosti u Nemačkoj. Pa ipak su mišljenja o Grasu podeljena. Za jedne je on pobunjenik koji se priklonio socijaldemokratama. Drugi ga vide kao moralistu, koji je naškodio svojoj dobroj reputaciji priznanjem da je kao sedamnaestogodišnjak bio pripadnik nacističke jedinice SS-a. Pri tom se najčešće zaboravlja, da se radi o najznačajnijem piscu današnjice. Njegova dela, kao nijedna druga, oslikavaju društvenu klimu Nemačke.

Karijera Gintera Grasa započela je 1959. godine, romanom „Limeni doboš“, za koji je 40 godina nakon njegovog objavljivanja dobio Nobelovu nagradu.

U tih 40 godina Gras se razvio u kritičara gradjanskog društva. Pedesetih godina prošlog veka priklonio se partiji socialdemokrata i zbližio sa Vilijem Brantom. Zalagao se za političke ideje socialdemokrata, ali je zbog politike o azilu napustio partiju.

Nakon „Limenog doboša“ sledili su romani „ Pseće godine“ i „Iverak“ koji su postali bestseleri. Medjutim, političko angažovanje postalo je sve vidljivije, što je pretilo da ga kao pisca baci u zasenak. Mnogi kritičari su tvrdili, da jedan čovek sa tako jednostranim političkim angažovanjem ne može biti dobar pisac. Gras je feljtoniostima zamerao, kada bi njegove knjige bile negativno okarakterisane. Veliki talenat, isuviše rano potrošen. U inostranstvu je Gras i dalje uživao poštovanje.

“Moje kasnije knjige su to potvrdile. One su u inostranstvu našle put do čitalaca. Da je koncentracija na “Limenom dobošu”, to mogu da razumem. To je uobičajeno. Kao roman „Budenbrokovi“ Tomasa Mana ili Geteov „Verter“- ja sebi dozvoljavam ta poredjenja. Za moj razvoj su rana dela poput „Psećih godina“ važnija od „Limenog doboša.“

Mnogi kritičati u Nemačkoj su Grasa podcenili, ne uzimajući ga više za ozbiljno. Kada je 1990 godine u Nemačkoj došlo do obrta u politici i pada Berlinskog zida Gras je reagovao romanom „ Daleko polje“. Došlo je do preokreta. Medjutim Gras je svoju produktivnost reanimirao knjigama kao što su „Moj vek“ ili „Hodom raka“.

„Meni je uvek bilo jasno kojoj tradiciji moje pisanje pripada. Što se tiče proze, pripadam evropskoj tradiciji pikareske romana. I “Berlin Aleksandarplac” pa I “Ulises” ima elemente pikareske romana, sa svojim junacima kojima se u jedniom danu ceo svet oslikava. To je besmtrni model, koji jmože biti primenjen i moderno doba i ja sam od toga profitirao.”